Бранич

Страна 230

,,Б Р А Н И Ч"

Број 12.

ИЗ СУДСКОГ ЖИВОТА

Храброст и достојанственост приликом погубљења Погубљења су увек представљала нарочити интерес за проучавање психолошких момената код осуђених, нарочито код жена када се покажу прибране и храбре. Познато је н. пр. да обични злочинци врло мало заслужују помена са својих гестова или држања при извршењу тих осуда. док су политички кривци у доста случајева давали леп пример душевног мира, вере у своја убеђења и храбрости. Да не спомињемо позната погубљења владара и владарки разних народа, чије су владавине кадкад представљале сјајне епохе у историји тих народа, а који су ипак трагично плаћали своју славу. Исто то и за многе погубљене државнике и војсковође, који су се при извршењу смртних казни показали необично храбри и хладнокрвни. Али је сасвим друго код обичних жена, које су своје животе жртвовале за политичка или верска убеђеља. Њихови су случајеви много интересантнији у својим појединостима. Између неких од њих, износимо ова два из скорије прошлости. Први је: суђење и погубљење Шарлоте Кордеј, убице Марата. Зна се на који је начин завршио живот крвожедни Марат, велики трибун револуције, прозван „француски Катон". Шарлота је изабрала купатило и време када се он купао само зато, што га је ту једино могла видети и што није смела одлагати извршење убиства, да би спречила стављање под револуционарни суд и гиљотинирање многих њених једномишљеника. Интересантно је било њено суђење, у Палати Правде, у присуству огромне масе света. Њено држање је било сасвим хладнокрвно и посвојим одважним, јасним и духовитим одговорима, поражавала је и разјаривала судије револуционарног суда. Тај двобој речи изазивао је буру огорчења код публике у извесним тренутцима. Браниочева улога је била врло тешка и деликатна, јер би свака његова смелија и јача одбрана у то време стављала на коцку и његову главу. Осуду на смрт саслушала је са пуним миром и достојанством. Када ју је славни сликар а уједно и командант народне гарде, Хауер, са одобрењем суда замолио да му позира, она је то љупко и са осмехом на лицу учинила. Одмах по свршеном позирању џелат јој је ве-

зао руке и навукао јој црвену кошуљу. „Ово је тоалета смрти коју врше мало грубе руке, рекла је смешећи се, али она води вечности". Све до последњег часа била је изванредно хладна и достојанствена. Са оцем се опростила једним дирљивим писмом. Приликом њеног спровода на губилиште, време, које је дотле било веома ружно, одједном се пролепшало и зраци дивног сунца обасјали су њено лепо и мирно лице. Посланик Адам Лукс, који је тај призор видео, хтевши да је упореди са Римљанком узвикнуо је: „Већа је од Брутуса". То га је стало главе, јер је због тог узвика, и ако је био члан парламента, ги.вотиниран и ондан-два доцније. Пао је са речима: „Умрећу због Шарлоте Кордеј". Други исто тако интересантан јесте случај госпође Ролан, супруге вође жирондинске странке Ролана, министра и научника. Г-ђа Ролан позната са својих знаменитих мемоара, изванредно начитана, одважна, енергична, бистра, била је жена која је у почетку револуције 1791.—1792.играла највећу улогу. И ако и сам интелигентан и даровит, њен муж је имао у њој стварно свог духовног вођу. Она је на њега утицала у доношењу многих важних одлука. Тако н. пр. она је у његовом колебању сасгавила акт абдикације Лудвига XVI. У политици тог времена њена је улога била видна и предмет пажње и дивљења. Али њена слава није дуго трајала. Као умерени републиканци, жирондинци су ускоро потиснути због своје слабости. Они, који су срушили монархију мислећи да ће после тога завести ред, нису слутили да може настати безвлашће и анархија и видели су да се и њима дешава исто што и властодршцима монархије: владали су, али нису управљали земљом. Хајка на њих, руковођена Маратом, Робеспјером и Дантоном, завршила се трагично: највећи део Жирондинаца завршио је на гиљотини, извесан број самоубиством, а неки су на мистериозан начин нестали. Г-ђа Ролан била је међу првима ухапшена, суђена и на смрт осуђена. После искуства са суђењем Шарлоте Кордеј, њено је суђење било бездушно вођено: ускратили су јој сваку одбрану. Извиђање је било тако кратко, да јој тако ре1ш нису дали ни да говори, знајући велику моћ њених речи, када је једном у скупштини, где је била позвана да да нека обавештења, однела