Бранич

Број 1.

„Б Р А Н И Ч*

Страна 3

Према томе и овај други уговор, за чије је закључење довољна једнострана изјава лица на опцију овлашћенога, постаје споразумом странака, и зато није оправдана замерка да је бесмислено тврдити да једнострана изјава једне странке, достављена другој странци, ствара дуговински однос, пошто закон не зна за таква овлашћења. Јер, умесно примећује ^Уа^пег-ГбШег (под VII), законик (аустријски) признаје уговором и законом зајемчено право да се један уговор у одређеном року може отказати, т. ј. раскинути једностраном изјавом која ће се доставити другој страни (на пр. §§ 1021 аустр., 623

нашег, 1116 аустр., 701 нашег, 1158 аустр., 716 у вези са 709 и 710 нашег грађанског законика). А то је баш супротно опцији: једна изјава ствара уговор (код опције) а друга укида уговор (код отказа). Према.томе нема разлога узети да само један облик (отказ) може постојати него може постојати и други (опција); — навођење да оскудева за то законски пропис није убедљиво. И ми се слажемо са мишљењем да је право опције право једностраном изјавом воље, достављгном другом сауговорачу, довести до закључења уговора, право признато сауговорачу једним уговором.

ОД КОГА ДАНА ПОЧИЊУ ДА ТЕКУ ОБУСТАВЉЕНИ РОКОВИ ИЗ ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА ПИТАЊЕ ИЗ ОБЛАСТИ НАШЕГ ЗАКОНОДАВСТВА О МОРАТОРИЈУМУ МИЛАН КОНСТАНТИНОВИЋ АДВОКАТ

Прилике које су настале услед рата у који је била уведена Србија у лето 1914., изазвале су поремећај у економским односима, јер г је једним добрим делом била застала сва привреда и трговина. Држава се због тога морала да побрине да се ти поремећени односи ублаже и да се заштите друштвене класе, које су нарочито ратом биле погођене као и они грађани који су морали да иду на војну дужност. Држава је имала намеру да побољша те прилике доношењем повољног законодавства и ради тога је хитно донет, 29. јула 1914., закон о обустави извршења и обезбеђења као и тока рокова. Трајање овога закона није било одређено у тачно ограниченом времену, као што је био случај са ранијим законом од 1. октобра 1912. о продужењу рокова плаћања, већ је време његовог трајања било условљено указом о демобилизацији војске, да ће ова обустава да важи за време од 12. јула 1914. па на шездесет дана закључно рачунајући од дана, када буде објављен указ о демобилизацији војске. Значи, да је сам законодавац веровао да ће закон морати да важи дуже времена и докле ратне прилике буду трајале и докле војска буде била на окупу, то обустављено стање рокова има да важи и тек са настанком редовног стања. престаће и важност овога закона о обустави рокова. Законодавац је овим законом сасвим оправ дано, предвиђао, да ће бити поремећаја услед рагних прилика у економским и правним одно-

сима и због тога није ни могао, доношењем закона о обустави, да у исто време донесе одредбг и да одреди начин и време како ће се имати да ликвидира мораторно стање које је завео, већ је то питање оставио отворено и чланом 9. прописао да „пре него што овај закон престане важити, уредиће се законодавним пЈтеад начин како ће се ликвидирати мораторно стање заведено овим законом." Ово је законодавац лепо предвидео сматрајући да се ликвидација мораторног стања има да ликвидира према економским и правним приликама које буду владале после свршеног рата, али кад је дошло време да се доношењем закона изврши ова ликвидација мораторног стања, то питање није добро расправљено и као последица тога појављују се излишни спорови и омета се правилна ликвидација мораторног стања. ,У овоме чланку нас интересује питање, које је и предмет ове расправе, каквим је путем ово питање ликвидирано, које се односи на обуставу тока рокова из Грађанског Законика, а која је обустава уведена напред поменутим законом од 29. јула 1914. Указ о општој демобилизацији наше војске изашао је 24. марта 1920. Много пре тога времена, чим су крајем 1918. престале ратне операције и чим је наша војска ослободила отаџбину и непријатеља из наше земље истерала, осетила се потреба за што скоријом ликвидацијом мораторног стања. То су налагале нове прилике и то је захтевао еко-