Бранич

Страна 4

„Б Р А Н И Ч"

Број 1.

номски живот који је после рата почео нагло да се поправља и да оживљава из замрлости у коју су га били довели ратни догађаји. Изгледа да за време избеглиштва нису учињене потребне Т]рипреме за ликвидацију мораторног стања и кад се државна власт понова вратита на ранију државну територију, онда је ова ликвидација мораторног стања почела почесно да се расправља. Почето је са најхитнијим питањем о закупима и прво је донет закон од 17. априла 1919. о изменама и допунама чл. 2. у закону о обустави извршења и обезбеђења као и тока рокова од 29. јула 1914. и овом су изменом продужени рокови закупима као и висина закупнине које је питање решено на законодаван начин. Остала питања и рокови, који су били обустављени, остали су да чекају своје решење и, сигурно, указ о општој демобилизацији војске. Кад је овај указ о општој демобилизацији изашао 24. марта 1920., онда према чл. 1. закона о обустави за шездесет дана од дана указа, имала је обустава рокова да престане и донет је 24. априла 1920. привремени закон о ликвидацији мораторног стања, који је имао задатак, да ликвидира мораторно стање, заведено у јулу 1914. године. Члан 54 овога привременог закона каже да „Рокови од којих зависи губитак, односно стицање каквих права по грађанском, трговачком или ком лругом специјалном закону као и трајање права, скопчаних са тим и таквим роковима, продужавају се до 1. августа 1920. године, тако да се вре^е од 12. јула 1914. године до 31. јула 1920. године закључно не рачуна." Овоме је привременоме закону битни недостатак био у томе, што је био донет само од извршне власти а није био донет законодавним путем, како је то био обећао чл. 9. закона о обустави, јер није био донет од оба законодавна чиниоца: Народне Скупштине и Владаоца. Овоме привременоме закону недостајала је законска важност према чл. 35. Устава од 5. јуна 1903. и судови нису овај закон ни примењивали, нити је овај закон производио пуно и сбавезно дејство према свима и свакоме, пошто није био донет онако како Устав иалаже да се закони доносе. И ток рокова, који је обуставл>ен законом о обустави од 29. јула 1914., а који је чланом 54. овога привременога закона требао понова да отпочне од 1. августа 1920., у самој ствари и није био обустављен, јер судови нису примењивали овај закон у целоме његовоме пространству, пошто није био донет на уставан начин који је прописан за доношење закона. Искуство показује да је све и даље носило обележје привремености и несталности; од

судова овај закон непримењиван због чега и сама интересирана лица очекивала су да се донесе закон који ће бити обавезан и за судове и за појединце. Обустава тока рокова из Грађанског Законика на основу закона од 29. јула 1914. и даље се продужавала и поред тога шТо је постојао овај привремени закон о ликвидацији. У тако тешким приликама у којима ни судови ни појединци нису били начисто дали је овај привремени закон обавезан или није, законодавац је нашао за оправдано да уз решење уставнога питања, које је тада било на дневном реду, реши и питање ових привремених закона и уредаба, којих је поред овога закона о ликвидацији мораторног стања, било још много других, које је требало извести из те привремености и којима је требало дати обележје сталности и обавезне снаге. Члан 130 Устава од 28. јуна 1921. прописао је да и овај привремени закон о ликвидацији мораторног стања важи и даље као закон, док се не измени или укине и да се он може да мења само законодавним путем, што значи, да је потребно да се за ту промену сагласе оба законодавна чиниоца: Народна Скупштина и Владалац. Сада је питање на које треба дати одговор: од кога дана почињу да теку обустављени рокови из Грађанског Законика, дали од 1. августа 1920., како налаже чл. 54 привременог закона о ликвидацији мораторног стања, или од 28. јуна 1-921., кога је дана чланом 130. Устава озакоњен овај привремени закон о ликвидацији? Да бисмо на ово постављено питање могли да одговоримо што правилније, потребно би било да се упознамо са побудама које су надлежне чиниоце навеле да доносећи чл. 130 Устава, озаконе овај привремени закон. Разлоге за одговор на ово питање можемо тражити на два места: у дебати у Уставном Одбору и у дебати у пленуму Уставотворне Скупштине, када су били на дневном реду на решавању прелазна наређења из одељка XIII. Устава од 28. јуна 1921. у коме се одељку налази и овај чл. 130 Устава. Уставни Одбор ово је питање расправљао на ГХУ. седници од 27. јуна 1921., када је састављен овај сада важећи текст чл. 130 Устава, а одбачени сви други предлози учињени за овај члан. Одмах можемо да кажемо да је највећи недостатак овога члана Устава, што су се овако важна питања решавала у журби и што су сви привремени закони и све привремене уредбе, па и овај привремени закон о ликвидацији мораторног стања, који је највише интересовао старе границе Србије, решавали