Бранич

Страна 236

„Б Р А Н И Ч"

Број 12.

санта К. и акцептанта Б., које само љих двојицу може везивати, а никако и индосатара Р., који је према Б. стекао оригинално право онако, како из менице проистиче и како се Б. у меници обвезао. Приговоре, што би их дужник — тужени Б., према К. могао истицати, не може их истицати према индосатару Р., јер се Б., као акцептант, својим потписом обвезао не само према преносицу К., већ и према сваком доцнијем притежиоцу менице по §§ 90., 140. и 141. Трг. Зак. као непосредан уговорач онако, како му обвеза у меници гласи, а доцнији притежаоци менице нису дужни да воде рачуна о приватним уговорима између ранијих индосаната и дужника. Најзад, понуђеној главној заклетви нема меСта према §§ 263., 282. и 284. Грађ. Суд. Пост. јер се нуди противно уредној писменој исправи и у туђем делу. Са ових разлога Првостепени Суд осуди туженог Б. на плаћење главног дуга и споредних тражбина. Услед незадовољства туженог Б. Београд. Апелац. Суд нађе, да ова пресуда не одговара закону са разлога: Не стоји навод Првостепеног Суда да је главна заклетва изнета и понуђена против писмене исправе и у туђем делу. Тужени Б. није одрицао, нити данас одриче да је издао меницу по којој Р. тражи осуду, већ је само истакао да та меница није ефективна, и да он по исгој није примио новац, већ да је њу издао као гаранцију за покриће евентуалне штетеу оргаклуку шумског предузећа, који су ортаклук сачињавали поред њега, Р., К. још А. и С. Па како тужилац Р. није признао ове наводе, то је Б. о томе понудио главну заклетву, те отуда овој заклетви има места по §§ 263., 282. и 284. Грађ. Суд. Пост. јер се од стране туженог и заштитника истиче постојање ортаклука, кога је члан био и тужени Р. За то се и не може у^ети да тужиоц Р. и тужени Б. нису у свом делу у погледу околности, за коју је главна клетва изнета. Међу тим околност, на коју се главна заклетва нуди, од решавајуће је вредности, по нахођењу Апелационог Суда прво, за то што се из преноса на меници види, да је преносилац К. навео, да је вредност примио у пречишћеном рачуну шумског посла, што значи, да је тај шумски посао постојао, на који се тужени Б. позива у одређивању значаја исте менице; и друго, за то, што се контра писменом К. тврди, да је меница издата од туженог Б. као ортака у шумском предузећу као гаранција за могућу штету, ако би наступила из ортаклука. Ово контра

писмено тужилац не одриче, већ само наводи да је без вредности. Са ових разлога Београдски Апелац. Суд пресуди да се тужилац Р. закуне, да између њега, К., А., С. и туженог Б. није постојао уговор о ортаклуку за експлоатацију шуме и да тужени Б. по овом уговору, није издао ортацима за покриће евентуалне штете, која би на његов део пала, спорну меницу, од 100.000 дин. ако би се ова штета по ликвидацији посла показала, па ако је положи, онда да тужена плати спорни дуг са интересом и трошковима, а ако је не положи, онда да се од тражења одбије и плати туженоме трошкове. По жалби тужиоца Р. Касациони Суд ову пресуду поништи, налазећи да не одговара закону са разлога: Погрешни су разлози Апелационог Суда да у овом случају има места главној заклетви на изнету околност у ожалбеној пресуди, кад је та заклетва изнета и понуђена против писмене исправе — менице, противно јасном наређењу § 282. Грађ. Суд. Пост. јер меница гласи да је издата за вредност примљену у готову, и иста има форму вучене менице на сопствену наредбу, према чему, тужени Б., као акцептант на истој не може исносити главну заклетву и њоме доказивати да је спорну меницу од 100.000 дин. издао ортацима, као кауцију за покриће евентуалне штете, која би пала на његов део из уговора о ортаклуку, кад на тој меници нема ознаке, да је иста кауциона. Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је остао при својој пресуди и дао прстивразлоге у којима је између осталог у главном изнео, да се заклетва не нуди противно садржини менице. Меница се њоме неће да негира, већ се њоме хоће да утврди порекло њено. Осем тога, овде је, вели Апелациони Суд, у питању карактеристика менице, као једног трговачког посла, те је допуштена утотреба свих доказних срестава за одређивање њеног значаја у појлвљеном спорном односу између парничних страна. Општа седница Касационог Суда 12. јануара ове 1928. године под Бр.: 81. усвоји примедбе свог трећег одељења, а одбаци противразлоге већином гласова. Драгић Н. Солдатовић судија Касац. Суда Код уговора о промени не може бити пречег права куповине. Тужиља Т. у својој тужби претсгавила је, да је њен рођени брат Д. продао Љ. браник за 4000 дин. а није претходно њу, као нај-