Бранич

Број 3.

,.Б Р А Н И Ч"

Страна 53

љају указом, код чиновника није исти случај. До новог закона о чиновницима и осталим државним службеницима грађанског реда од 1923 г., у Србији су сви чиновници били постављани указом, једнако као и у Црној Гори, док је у крајевима бивше Аустро-Угарске само највише чиновништво било постављено Царевим одн. Краљевим декретом. Нови закон је изабрао једну средину и прописао да Краљевим указом бивају постављени само чиновници главних група свих категорија. То су истина виши чиновници, али не увек највиши. Не треба заборавити да чиновник прве групе треће категорије стоји по рангу испод чиновника осме групе прве категорије (чл. 118. чин. закона), и ако је то најмлађа група сталних чиновника прве категорије. Према овоме би изгледало да само против постављења (отпуштања и т. д.) чиновника главних група рок за тужбу код Државног Савета износи два месеца од дана објаве у службеном државном органу, док за остале чиновнике тај рок тече од дана предаје решења и износи свега месец дана. Нама ипак изгледа да ово мишљење може и не бити тачно, и ми ћемо покушати да то докажемо. Закон о Државном Савету и управним судовима претходио је закону о чиновницима. Закон о Државном Савету је потврђен и проглашен 17. маја 1922, обнародован 22. маја исте године; Закон о чиновницима је потврђен 31. јула 1923, обнародован 1. септембра 1923. Кад је доношен Закон о Државном Савету, правно стање је било овакво. У Србији, коју су једину имали пред счима редактори закона у врло много случајева, сви су чиновници бивали ностављани указом. Поред тога, Устав од 1921 прописивао је у чл. 49 да „Краљ поставља државне чиновнике". Истина, трећи став чл. 90. Устава наређује да „министри именују ниже државне чиновнике по одредбама Закона," а чл. 105. да ће се „законом прописати како се именују чиновници", У три разна де^а једног истог Устава, кратког иначе и концизног, налазе се три једнаке одредбе по врсти, разне по садржају. Да ли су оне контрадикторне? Могло би се тврдити и да јесу и да нису. Ми ћемо прихватити ово друго становиште, мада нисмо потпуно убеђени у његову тачност. Те одредбе не би биле контрадикторне зато, што је Устав у чл. 49 дао Краљу принципиелно право да поставља чиновнике, а чланом 90 ограничио то право на само више чиновнике; ниже ће постављати министри у име Краљево. Одредба чл. 105, пак, наређује да се начин постављења треба да пропише законом а не уредбом. Она, дакле, не улази

у питање ко поставља чиновнике, Шатјрајјући да је то у претходним чланоВИма ре&еЦо, него одређује само орган кој и ће пропиШгА начин постављења, СимпТоматично је да се у сва три члана говори само о именован.у или постављагку државних чиновника, а не и о њиховом отпуштању одн. пензионисању. Ово друго је сувишно наводити, јер је опште правно начело да исти органи чиновнике постављају, премештају, отпуштају и пензионишу. №ћП 1аш па(ига1е, ^иат ео §епеге ^шс! Шбзокеге, чио соШ^аћпп егаћ Ипак, мора бити да су редактори закона о Државном Савету били превидели одредбу чл. 90. Устава, или су пак мислили да се она односи само на званичнике и служитеље. Јер појам чиновника још није био утврђен и он је, по Уставу, врло лако могао да обухвати и све врсте државних службеника. То је гим вероватније, што су раније у Србији практиканти и служитељи бивали постављани министарским решењем. (Уредба о практикантима од 1845.). Затим, кад је закон о Државном Савету доношен, само су укази бивали обнародовани. Ради тога, почетак рока код указа тече, по чл. 21, од дана њихове објаве. Да су редактори закона о Државном Савету знали да ће и министарска решења о постављењу чиновника бити објављивана у Службеним Новинама, они би бар почетак роча и ту условили са даном објаве решења, ако већ не би прописали, у што смо уверени, исто трајање рока. Најзад овакав закључак ми изводимо и из чл. 15. закона о Државном Савету, који даје право тужбе не само лицу чије је право повређено актом у питању, него коме је и лични интерес заснован на закону повређен. Како ће, код постављања чиновника, неко дознати да ли мује повређен лични интерес, кад решења о постављењу могу бити и бивају штампана у Службеним Новинама после истека рока за подношење жалбе. А врло често је интерес целе струке или чак читавог чиновничког сталежа да се не постављају за чиновнике лица која немају потребне квалификације. Главна Контрола је чланом 251 Финансиског закона за годину 1926-27, који прописује да се рок за тужбу рачуна од дана њене потврде рецеписа, обезбеђена донекле од рђавих последица краткоће рока. Али Главној Контроли могу често да измакну извесни моменти које чиновници исте струке имају у виду и о њима воде рачуна. По члану 15. закона о Државном Савету требало је увести и објављивање решења о пријему у службу одн. о престанку службе