Бранич

Број 3.

„Б Р А Н И Ч'

Ограна 55

пост. као доказ могао примити и ценити само као целину, односно с обзиром на све околности у њему садржане, а не само с обзиром на Околност о ранијој својини тужитељкиног оца, пок. М., на спорном имању". Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе већ је 25. јануара 1927. год. Бр. 237. дао противразлоге: „Тужба има за основ својину и тужитељка у тужби наводи, да јој је тужени бесправно заузео спорно имаше и тиме јој нарушио право својине на истом. Као сопственик спорног имања подигла је тужбу против туженог ; и њоме потражила судску заштиту у циљу, да се повреда њеног права отклони, одузето имање поврати и нарушено право васпостави — §§ 16. и 216. грађ. зак. Тужени Р. у одговору на тужбу и на рочишним белешкама признаје, да је његов отац пок. С. купио од тужитељкиног оца пок. М. као сопственика 1905. год. спорно имање и да то имање од пре 19 година ужива и држи по том основу купопродаје, као наследник свога оца пок. С. а тај основ купопродаје ничим не утврђује, што би се по закону као доказано сматрати могло. Овако датим признањем, тужени је признао околност о ранијој својини тужилачке стране на спорном имању као факат, који }е ова као неопходну основу свога тражења навела. Па ценећи то признање баш онако како је оно дато, а с обзиром на његову садржину, Апелациони Суд налази, да га је у-потпуности ценио онако како нзређује пропис § 185. грађ. суд. пост. Апелациони Суд сматра, да се овакво његово схватање не коси са начелом недељивости признања, јер тужена страна безугловно признаје, да је спорно имање било својина тужилачке стране, истичући при том матери јално правни, приговор да исто имање држи на основу уговора о куповини и продаји још од 1905. год. Уговор о куповини и продаји на коме тужена страна заснива- своје право, по начелу изреченом у § 178. грађ. суд. пост. дужна је и да утврди, јер по постању није јебновремено, а не стоји ни у посредној вези са фактом својине, који признаје тужилачкој страни, те да би било места. примени начела из § 185. грађ. суд. пост." Касациони Суд у општој седници од 14.-111. 1927. год. Бр. 2027. усвојио је противразлоге Апелационог Суда, а одбацио примедбе свог II оделења. Саопштио Србислав Ковачевић, Оно што се призна у кривичном процесу, не треба доказивати и у грађанском спору,

јер чињенице до којих се дошло кривичном истрагом представљају истинита материјална факта Спор Ристе К. противу Јонче Д.,. због. својине, охридски прв. суд расправио је на овај начин: Како је куповину спорног имања, од Јефтима А., тужилац доказивао сведоцима, суд је нашао, да се сведоцима не може доказивати куповина имања, чија је вредност већа од 200 дин. § 242. грађ. пост. Поднети докази — искази сведока пред полицијом и испит туженог Јонче, без вредности су, јер су то испити по кривици пред иследном влашћу,.на који исказ сведоци нису заклеги, нити су о томе пред судом питани -/■ § 234. грађ. пост. ;— као што и признањ^/Јончино код полиц. власти није дато и код суда § 181. гр. пост., те ако би се тужилац хтео њиме да користи, мора га примити недељиво — § 185, гр. пост. т. ј. да је то Јонча добио у мираз уз жену од брата јој пок. Сотира. Тужени Јонча, и да је признао, то признање не може везати његове синове, јер он у моменту када је то.изјавио, није био ни стараоц њихов ни њихов заступник; то је онда, све што је наведено до момента овлашћења судског за застуј.ника својих синова, бе.з вредности за њих, пошто је он те изјаве раније дао у своје име и за себе, дакле пре него што је. судом одређен за заступника, те се онда сво судом одређено пуломоћство не може. распрострети и на псступке пре учињене, као што би то било мог^ће по § 88. грађ. пост. да је од својих синова добио пуномоћије, којим би усвојили и раније дате изјаве пре датог му овлншћења од њих. Па како тужилац куловину од Јефтима А., као и навод несавесне државине тужених није ничим доказао, а тужени изјављују да спорно имање држе на основу наслеђа од мајке им, а они то имање имају и данас у свом притежању и уживају га, то је суд нашао, да су тужени Нико^а, Ранђел и Динко јачи у праву од тужиоца Ристе јер имају државину истог — § 202. и 223. гр. пост, те се тужиоц има од овог тражења спорне њиве и накнаде штете одбити... Са изложеног пресуђује: да се тужиоц Рнста ед4»4е-од свога т.ражења, да му се при зна прако св ојине горњ алјзиве и тражене _нак наде шх ^ге. Апелациони Суд одобрио је ову пресуду првостепеног суда. Но Касапиони Суд примедбама свога оде::>ења од 1. јуна 1926. г. Бр. 4821 поништио је ову пресуду Апелац. Суда, са разлога: Када је тужени Јонча на своме испигу код начелника среског од 16 фебруара 1921. г. изјав ио да је спорно имањ е, половину њизе за својину које га тужи ту-