Бранич

Страна 56

Б Р А Н И Ч"

Број 3.

жилац Риста, добио у мираз уз своју жену Васиљку од тужиочевог брата Спире, онда је овај акт прибављања дужан тужени и да утврди, јер он има дужност да доказима поткрепи наводе за правни основ своје државине — § 178. грађ. пост. Навод првостепеног суда у разлозима пресуде, које је наводе усвојио и Апелац. Суд, одобравајући пресуду првост. суда, да напред поменута изјава туженога Јонче дата код полиц. втасти, нема правне вредности, пошто није учињена код суда у овом спору, неумесан је у толико, што чињенице до којих се дошло кривичном истрагом представљају истинита материјална факта, која се и у формалном цивилном поступку не могу обеснажавати простим порицањем интересоване стране. Истина је, да је признање парничних страна, према § 185 грађ. пост., принципијелно недељиво и да га онај, ко хоће њиме да се користи, мора примити онако како је исказано у његовој целини, према чему не може околности које су му од користи, примити, а оне које су за њега штетне одбацити. Али, да би се признање парничних страна могло узети као недељиво, потребно је да се испуни и услов, да су сви делови признања у непосредној и недељивој вези један с другим, т. ј. споредна изјава у признању мора стајати у непосредној и нераздељивој вези са његовом главном изјавом, те је, према овоме, признање потпуно дељиво, кад год садржи изјаве о стварима — фактима, који немају непосредне међусобне везе. Па како је тужени Јонча на напредпоменутом испиту код начелника среског изјавио, да је спорно имање добио као мираз уз своју жену Васиљку од брата њеног Спире, овде и не стоји цепање признања, као што је Апеаац. Суд. погрешно узео, и за утврђивање постојања овога уговора о миразу тужен је дужан да пОднесе доказе, пошто исти уговор о миразу није у непосредној и недељивој вези са изјавом туженог, да је ово спорно имање било својина тужиочевог брата Спире, а не тужиочево, те да се те две изјаве не могу одвојити једна од друге. Ова изјава туженога Јонче од утицаја је по право и осталих парничера — његових синова Николе, Ванђета и Динка, који представљ>ају тужену страну, јер они тврде да им је спорно имање остало у наслеђе од мајке Васиљке, а тужени Јонча наводи да му је то имање Васиљка донела у мираз. Зато и основаност навода Николе и осталих тужених — синове туженога Јонче зависи од тога, да ли је тужени Јонча доказао да је спорно имање добио у мираз уз своју жену Васиљку, мајку осталих тужених. Са ових раздога неумесни су наводи односно неваж-

ности речене изјаве туженога Јонче које је у кривичном спору дао за себе и као природни заступник својих тада малолетних синова, а државина тужених 'према оваквом стању ствари, докле се истакнута факта не утврде, нема правне основе, те их суд без тога није могао сматрати за јаче у праву и тужиоца на основу тога одбити од тражења, кад је епорно имање пре тужених он имао у државину. Апелациони Суд није усвојцо ове Нр>иМ#ц(Н већ је дао следеће противразлоге: Према § 12> крив. пост. оно што се при- ј зна у кривичном процесу треба доказивати и у грађанском спору, јер чињеНиЦ*! дО 1 којих се дошло кривичном иСтрагОм пред-- ј стављају истинита материјална факта, а која ( се у формалном ЦивиЛном поступку не МОгу обеснажавати простим порицањем интерееоване стране, па следствено Томе, и признање туженога ЈонЧ^ дато на протоколу саслушања код начелника среског 6—11—1921, у ваљаносги је. Међутим, из акта се Не вЦДИ; да стоји признање т.уженога Јончб да је спорну њиву добио од т.уженога Ристе, Већ стоји признање да је тужиочбв брат покојни Спира, половину спорне њиве дао Ш име мираза својој сестри, а жени т.уженог Јонче, Васиљки. Па када стоји овакво признање туженога Јонче, онда тужилац Риста, ако хоће да се користи овим признањем, мОра га по § 185. гр. пост. у ЦеЛини примИти. Међутим, тужиаац није чак ни један дбо обога примио, па према томе, ово му као доказ не може ни користити. А ово у толико пре што тужичац Риста за своје тражење никакве доказе не подноси нити се утврђује да је спорно имање било у државини тужиоца Ристе пре него што је дошло у државину тужених. У поменутом са:лушању стоји, да је спорно имање гужени Јонча, односно његова жена Васиљка добила као мираз од свога брата пок. Спире, међутим тужилац тврди да га је он купио од неког трећег лица, Јефтима А., па стога Апелац. Суд сматра да ово признање, као доказ тужитачке стране треба одбацити. Тужилац Риста ничим не доказује, да право својине на спорну њиву доводи од свога брата пок. Спире, напротив, сведоцима доказује да је спорну њиву купио од трећег лица, пок. Јефтима, а сведоџбе сведока овде се не могу примити пошто је вредност спора већа од 200 дин. § 242. грађ. пост. Па како није могао своје тражење ничим доказати, а спорно имање је у државини туженога Јонче, односно његових синова, јер они тврде да им је спорно имање остало у наслеђе од мајке Васиљке, то је са свега изложенога Апелациони Суд миишења да