Бранич

3

Број 3.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 57

тужиоца °исту треба од свога тражења одбити, као од тражења недоказаног. Дакле не постоји признање туженога Јонче да је ово имање било у државини тужиоца Ристе, како то погрешно примедбе наводе, те да има места испиту признања туженога Јонче и да услед тога прелази терет доказивања на тужену страну. Ако би се узело да сведоџбе сведока дате код полиц. власти у кривич. процесу имају вредности, онда у прилог мишљења Апелац. Суда иде и та околност, што се из сведоџбе сведока Петријша Ј., дате на протоколу саслушања код начелника среза охридског 21.—II—1922. г. види, да се је баш тужиаац Риста погодио са туженим Јончом да својој сестри, а жени туженога Јонче, Васиљки, даде половину спорне њиве, с тим, да јој се то рачуна као сав мираз, те према томе ова сведоџба нимало не поткрепљује наводе тужиочеве, и ако се он на њу позива у своју корист, већ их чак обеснажава. Општа Седница Касац. Суда, одлуком својом од 10. Новем. 1926. г. бр. 9763, усвојила је ове противразлоге Апелац. Суда, налазећи да су на закону основани, а одбацила поменуте примедбе свога оделења, и, прелазећи на главну ствар, нашла да је пресуда Апелационог Суда на закону основана, и зато је, на основу § 325. грађ. пост. за снажну прогласила, и на тај начин коначно је расправл:>ен овај спор. Саопштио Ог. Јан. Јовановић Зато што је менични дужник умро не може се тражити задржање осудног решења од извршења. Менични уговор по трговачком праву јесте приватна исправа. Но ради брзине у окончању спорова везаних за меницу, у јавноправном интересу учињен је изузетак за менице, и у спору заснованом на меници као доказу, меница је изједначена са јавним исправама по § 451. гр. с. п. По овом законском пропису, у целом кратком поступку менице као доказ сматрају се као јавне исправе без изузетка и ма каквих ограничења. Ово значи: да се задржање осудног решења по меници има тражити по § 455. грађ. суд. поступка, који важи за јавне исправе па и меницу, а не по § 458. истог закона, који важи само за приватне исправе, где по § 451. не спада меница по изузетку. И сад ако је менични дужник умро, било пре подизања тужбе по кратком поступку, било после, па његов правни представник тражи задржање осудног решења од извршења зато што је дужник умро, — то тражење има се одбити на основу § 455. грађ. суд. пост., у

коме смрт дужника није предвиђена као разлог за задржање. Овако правилно ту ствар треба схватити. Али овде врло често прави пометњу § 458. грађ. суд. пост., у коме су побројани сви случаји кад се може тражити задржање решења од извршења код приватних исправа. Многи правници мисле да у случају кад је менични дужник умро, пошто је меница по својој правној природи приватна исправа, има места примени § а 452. грађ. суд. пост., који забрањује кратак поступак кад је умро онај који је издао приватну исправу. Према томе пошто је у пропису § 458. грађ. суд. пост. изрично поменуто, да и случаји из § 432. гр. с. пост. јесу разлог за задржање од извршења осудно'г решења, то се и осудно решење — по њином мишљењу — донето по меници има задржати од извршења. Ну ово није тачно како са поменутог разлога по коме се тражење задржања има ценити само по § 455. гр. с. п., а ни по ком другом законском проЛису. Законодавац ни у ком случају није мислио да прописом §-а 452. грађ. суд. поступка суспендује пропис § 454. изложен одмах пред њим, јер ако би конзеквентно хтели да применимо у пракси § 452. грађ. суд. поступка, то би довело до овога апсурда да на повериоцу, који тражи осуду дужника по меници у кратком поступку, увек лежи дужност да докаже, да у време тужбе менични дужник није умро. Ово би значило, то да би уподобљавање менице јавној нсправи у кратком поступку увек било условно, а тај услов требао би да је тај: да је менични дужник жив у времену тражења осуде по кратком поступку. Овај би услов стварно увек онемогућио кратко суђење, а го је баш оно што законодавац није желео. Овде је главна ствар која прави забуну то, што се задржење тражи по § 452. грађ. суд. пост., по коме у опште нема места кратком суђењу ако је умро онај који је издао приватну писмену исправу, а не по § 455. истог закона, по коме се, као што образложисмо, за менице тражи задржање. Код тумачења закоског прописа у § 456. гр. с. п. постоје два мишљења Касационога Суда. По једноме тумачењу: кад је менични дужник умро, онда пошто је меница приватна исправа, ту не може бити кратког суђења, јер § 452. гр. суд: пост. изрично забрањује кратко суђење по приватним исправама кад је умро онај који је издао приватну исправу (Одлука Опште Седн. Кас. Суда 9. Септ. 1889. год. Бр. 3295). По другом тумачењу: кад је у § 451. гр. суд. пост. прописано,да се у кратком поступку меничне тражбине упоређују траж-