Бранич
4
Број 1 — 2
„Б Р А Н И Ч"
Страна 25
до велике вероватноће доведено. Суд би пак имао да цени: да ли ће, и којој страни досудити клетву; нарочито с обзиром на то да ли странке чине утисак поверења или не, Опште је и владајуће мишљење, по овоме питању, да заклетви треба прибегавати тек у крајњем случају; а идеално би било, вели се, још и потпуно је искључиво, — и ако је заклетва често пута једино средство да се дође до истине. У земљама где је дозвољено да заклетва служи као доказно средство у споровима за истраживање очинства, судска пракса бележи врло често случајеве кривоклетства. — Јер, странка стојећи у тешкој алтернативи: или да се криво закуне — или да изгуби своје право, — обично изабере оно зло, које је за њу мање осетно, а то је кривоклетство; Зато један немачки правник вели: „Оепп (Ие ОезМсМе ^езсМесМ Шег сћгоз". Деца из прељубочинства и родооскрвњења Да би сучувао интересе законите породице и достојанство брака, франц. законодавац је забранио истраживање очинства, па и материиства ове деце, — ма то било и у случају одвођења или силовања извршеног над мајком. Немачки законодавац није правио разлике међу ванбрачном децом, па је истраживање очинства и ове деце дозвољено. То своје решење немачки законодавац правда тиме: да деца нису дужна сносити тешке последице грешака својих родитеља. Последице тужбе у погледу имена ванбрачног детета По португалском грађ. законику ванбрачно дете, коме је отац пронађен, носи и очево и материно породично име. — Међутим треба приметити да то питање имена ванбрачног детета тангира и интересе целе фамилије пронађеног — оца. По белгијском закону од 1908. год. фамилији очевој дато је право интервенције, ради спречавања уласка ванбрачног детета у породицу очеву. Закон није јасан по томе питању, а судска пракса стала је на гледиште да ванбрачно дете нема права на породично име свога ванбрачног оца. По немачком грађ. законику ванбрачно дете носи породично девојачко име своје мајке, које не мења ни у случају ако би се мати преудала. о очинској власти над ванбрачном децом. У Белгији, ако су и отац и мајка признали дете, очинска власт им припада зајед-
нички. Отац нема претежнији положај према деци. Они морају бити сагласни у поступању, а у случају неспоразума решава Суд. По немачком грађ. зак. ванбрачна мајка не може бити носилац очинске власти. Суд пак може, ако за умесио нађе, поставити мајку за стараоца своме ванбрачном детету. По швајцарском грађ. зак. исто је решење као и по немачком, али мајка може, по оцени старатељске власти, бити и носилац очинске власти. Разлика је само у томе, што мати — старалац, нема права законског ужитка на имању свога малолетног детета. По питању права наследства ванбрачне деце према својим родитељима, постоје разне солуције у позитивним законодавствима. Швајц. грађ. законик решио је то питање на тај начин, што се дете, ако је признато, изједначује са брачним у наследним правима. Мере за заштиту законске иородице Сва су законодавства у главном инспирисана тежњом да се сачувају интереси законске породице, -— те тврђаве на којој почива цела друштвена зграда. (1ћозр!ес1 оп. цит. п. 617.) Морални и материјални интереси законите породице могу бити угрожени, како у случају судски утврђено очинство, тако и у случају слободног признања очевог. Франц. законодавство не прави разлику између та два случаја, тако исто и белгијско. По чл. 323. ал. 2. швајц, грађ. зак. пресуда судска, којом се утврђује патернитет, не може никада имати то дејство да ванбрачно дете уђе у породицу очеву, само ако је отјц у време односа са мајком ванбрачног детета био ожењен. То се сматра као мера за заштиту законите породице. Мере противу уцењивања Једна од најобичнијих и најозбиљнијих замерки и примедаба, које се чине принципу слободног истраживања очинства, јесте могућност дешавања скандала и уцена. Јер ће* вели се, један поштен човек, противу кога, је тужба управљена, да би избегао срамоту пристати на све жртве које се од њега траже' И ова је примедба, по мишљању неких' главни узрок томе што је чл. 340. француског грађ. зак., који говори о забрани очинства, реформисан тако доцкан, т. ј. тек 1912. године. С тога законодавства предвиђају строге санкције за спречавање уцењивања и заштиту законите породице. која је основица целе друштвене заједнице, те снаки потрес породице може посредно потрести и друштво.