Бранич

Страна 50

,Б Р А Н И Ч"

Број 3

је неваљан". А сва су права од Државе призната и једној и другој вероисповести. „Дакле, вели Д-р Кушеј, и по грађанском праву исти брак ваљан и уједно неваљан; деца су брачна и уједно ванбрачна; исто се лице може поново венчати и уједно не може. Ко направи овде ред? С прелазом у ислам дата је прилика да се разреши хришћански брак; с прелазом у православље ствара се по аргументацији православних брачних судова њихова надлежност да дозволе развод католичко склопљеног брака барем за лице, које прелази у православље, које, ако се поново венча, има с1е јиге и Ле јасГо две супруге, дакле евидентан пример д1§ат1ае 1ецаИ&. Католичке верске власти по свом праву морају поново венчати католичко лице, које је већ склопило мешовити брак пред православним душебрижником и оне као и православне власти неће да признају ваљаност у Војводини само цивилно склопљеног брака!" Да ли су потребни и даљи безбројни примери, као илустрација хаотичнога стања законодавства у области брачнога права у нашој Држави ? Да ли је потребно говорити о деци, која су постала „ванбрачна" само због тога што су се њихови родитељи венчали негде у Војводини код грађанских власти по законима свога завичаја, а после су прешли овамо, или због тога што су се њихови родитељи венчали из религиозних убеђења, и ако у Војводини, само код црквених власти, а нису регистрирали свој брак код матричара по законима места? Да ли је потребно наводити примере 1)1%ат1ае 1е^а11з, када две удовице истога мужа после његове смрти траже са једнаким правом пензију после мужа држ. чиновника, пошто су и једна и друга биле са њим у законитом браку, који је Држава признавала са гледишта једне вероисповести, а оспоравала његову законитост са гледишта друге вероисповести? А да би ваљда хаос у области нашега брачнога права постао још већи руске избеглице створиле су у нашој држави и седмо правно подручје са својим духовним судовима за развод брака, и ако постојање таквих специјално руских духовних судова за брачне спорове ни Устав ни закони ове државе нису предвидели. & * * Против оваквога хаотичнога стања брачног законодавства давно се већ дижу гласови. Реформу траже и поједине црквене организације и приватна лица, а конгрес правника

донео је чак и резолуцију за решавање овога питања. И Стални Законодавни Савет Министарства Правде одржао је поводом питања о изјадначењу брачнога права конференцију... Треба да о томе питању одлучи и Министарски Савет. У коме ће се правцу кретати решење питања изјадначења брачнога права тешко је предвидети, јер су се мишљења наших еминентних правника у овоме поглед/, на име у питању форме закључивања брака поделила. Док једни стоје на гледишту увођења у живот за целу Државу обавезнога грађанскога брака; други заступају факултативни грађански брак, а трећи су за увођење обавезног црквенога брака за све припаднике исте вероисповести, а за бракове у којима су једна или обе стране из разних признатих или непризнатих вероисповести — грађански брак по нужди (1\1о1сш1еће). То исто предлаже они и за безвернике (Соп{ез5шп$1озе), кад они ступају у брак међу собом или с лицем, које припада којој признатој или непризнатој вероисповести. У питању вођења брачних спорова међутим, у колико нам је познато, све наше цивилисте и канонисте заступају исто гледиште — за брачне спорове свију држављана надлежни су искључиво редовни грађански судови, изузимајући брачне спорове, кад оба супружника припадају исламској вери, за које су спорове надлежни државни шеријатски судови. У погледу вођења књига (матрикула) постоје такође различита мишљења. Док једни заступају гледиште да их морају водити управне власти; други стоје на становишту да за то морају бити надлежне и управне и црквене власти — с обзиром на факултативност брака; а трећи опет налазе гаранцију исправном вођењу књига само код среских судова. По нашем скромноме мишљењу питање изједначења брачнога права најбоље би се могло решити само увођењем у живот обавезног грађанског брака. Само на такав начин могао би се одлучно пресећи Гордијев чвор испреплетених правних односа, који је постао благодарећи хаосу у брачном законодавству. Овакво решење не би вређало такође и ничија верска осећања, јер свакоме стоји на вољу да накнадно свој брак целебрира код црквених власти. Са увођењем обавезнога грађанскога брака лако би се дала решити и сва остала питања, која брачно прзво обухвата, на пр. питања о суђењу брачних спорова, о вођењу књига и тако даље.