Бранич

Страна 56 „Б Р А Н И Ч* Број 3

Господин Министар Правде изјавио је да води рачуна о нашим жељама и да ће се потпуно заузети, колико то буде у његовој моћи, да закон о адвокатима прође међу првима у новој Народној Скупштини. Приликом ове посете било је разговора и о томе, да се, у случају немогућности брзог доношења закона о адвокатима, унесе једна одредба у финансијски закон, по којој би се један од адвокатских закона, који данас владају у разним нашим покрајинама, проширио на целу Краљевину, на шта је г. Министар дао свој начелни пристанак и оставио Управи Удружења да учини предлог који би адвокатски закон био најпогоднији да се употреби за овај случај. Одмах после овога одржана је седница Управног и Надзорног Одбора, на којој је после дуже дискусије једногласно прихваћена ова идеја и решено да се одмах по овоме предмету ступи у везу са свима адвокатским организација из разних наших по-

За расматрање решења укинутих Градских и Среских Судова, као и решења полициских власти, донетих по § 466. грађ. суд. пост., надлежни су првостепени судови, а не више управне власти. Решењем Београдског Трговачког Суда од 4. маја 1923. год. Бр. 9478 одобрена је забрана на покретност дужника Ђ. П. из Београда, за обезбеду дуга повериоцу Г. П. Извршујући ово решење, Градски Суд за град Београд и Чукарицу, за извршења, узео је у попис покретност дужника, нађену у његовој радњи. По извршеном попису, Б. П. одвојено живећа жена дужникова изјавила је, да су пописане ствари њена својина и молила, да се исте иставе из пописа Градски Суд решењем својим од 4-Х-1924. год. Бр. 19049 а на основу § 466. грађ. суд. пост. упутио је појављеног господара Б. П., као слабију у праву, на редовну грађанску парницу, ради доказивања права својине пописаних ствари. На ово решење Б. П. је изјавила жалбу. По укидању и ликвидацији Градских Судова, овај предмет предат је са осталима, Извршном Оделењу Управе града Београда на даљи рад, које је по поменутој жалби сва акта послало Првостепеном Суду за град Београд на решење у смислу § 10. под II Закона о среским и градским судовима од 6. марта 1911. год, Првостепени Суд вратио је акта Извршном Оделењу, налазећи да није надлежан за расматрање по-

крајина, како би се постигла сагласност о закону, којинам ваља за ову прилику предложити, и у исто време утре пут за једнодушну акцију код посланика и-з целе Краљевине. Како је у то време долазио баш Конгрес Правника у Сарајеву, то је препоручено члановима Управе, који су имали ићи на овај Конгрес, да ступе у везу са адвокатима из осталих покрајина, да са њима продискутују ово питање и да припреме терен за једну ширу конференцију, која се по иницијативи наше Управе имала одржати у Београду. На седници од 8. октобра 1927. год. г. г. М. Драговић, М. Поповић и д-р Р. Чулић, као учесници на Конгресу у Сарајеву, реферисали су Управи да су сви њихови покушаји да одрже једну конференцију у Сарајеву, ради дискутовања по овоме питању, остали без успеха, услед незнатног учешћа адвоката на Конгресу као и због слабог интересовања за претресање овога питања, (наставиће се)

менутог решења Градског Суда зато, што је закон о среским и градским судовима, по којима је он био надлежан за расматрање овакових решења, престао да важи услед укидања ис;их судова, већ да је за то надлежна виша надзорна власт Управе Града Београда. Господин Министар Унутрашњих Дела, комејеУправа Града Београда послала предмет на решење, огласио се такође за ненадлежног за расматрање поменутог решења Градског Суда а то своје гледиште заснива: 1. На начелу поделе власти, изложеном у чл. 46—48. Устава, Министар Унутрашњих Дела, као управна власт, не би могао ра сматрати одлуке судске власти, јер за то није позван ни овлашћен ни једним законским прописом. 2. Из уредбе Господина Министра Правде од 9-Х-1925. г. Бр. 65270 не види се јасно: ко би поменуто решење требао да расматра. По чл. 3. став 3. уредбе о ликвидацији среских и градских судова, све предмете, који се код првостепених судова затеку на раду, они морају расмотрити и решити т. ј. он обухвата све одлуке, које су градски судови донели, као првостепене власти, јер, поставши одлукама, оие су изашле из компетенције решавања првостепених власти — градских судова — и прешле у надлежност расматрајућих власти т. ј. првостепених судова. Зато је сва акта овога предмета послао

Судска и административна пракса