Бранич

Страна 238

„Б Р А Н И Ч"

Број 12

сума се има исплатити ономе осигуранику који је умрлога надживео. Жена М. умрла је 18. децембра 1927. и њен муж Б. обратио се Друш ву за исплату осигурања. Друштво је утврдило да је покојница у времену осигурања приликом лекарског прегледа прећутала неке болести, од којих је боловала и стога је исплату осигурања одбило. Б. Б. је преко свога пуномоћника ставио Друштву забрану за суму од 70.000.— дин., а када са забраном није успео тражио је Друштву отварање стечаја. Као доказ за постојање тражбине поднео је полису, а као нарочити факат навео то, што Друштво приликом удејствовања забране није положило готов новац, већ је допустило да се врши попис. На рочишту, одређеном по тражењу да се отвори стечај над Друштвеном имовином, пуномоћник осигуравајућег друштва „X" изјавио је да у принципу нема места тражењу да се отвори стечај над имовином осигуравајућег друштва само на основу полисе. Јер по тач. 4. § 3. стец. пост. тражбина мора бити или неоспорима или вероватно осведочена. Неоспориму тражбину представља само извршна судска пресуда. А онај доказ, који доводи тражбину до вероватности, у оном смислу, који се мора узети по закону о стецишном поступку, мора — као један ступањ нижи од неоспоримог доказног средства — имати реквизите — које предвиђа § 449. грађ. суд. пост. Другим речима доказно средство мора садржавати у себи чисто и јасно право, да би се на основу њега могло тражити отварање стечаја Стечај се отвара само над имовином онога лица, које није у стању да намири своје поверитеље. Стога тражбина мора бити утврђена. Полиса представља само уговор о евентуалној накнади за случај смрти. За исплату осигурања, пак, није довољна само смрт извесног лица, већ се за то траже и многи други услови, побројани у условима полисе. Према томе — као уговор о накнади — полиса је далеко од тога да представља доказно средство, које доводи тражбину до вероватног осведочења. Навод да Друштво приликом удејствовања забране није положило готов новац којим би тражбину корисникову обезбедило' нити пружило друго обезбеђење, нема ни-' какве везе са овим тражењем. Јер је то питање удејствовања забране, које спада у надлежност извршне а не судске власти. Молио је да се потражилац одбије од тражења као неоснованог. За случај, пак, да и Суд нађе да се само на основу полисе може тражити отварање стечаја, молио је Суд да о томе пињу донесе решење, а Дру-

штво позове наредбом — да до коначног решења положи потребно обезбеђење. 11. Београдски Трговачки Суд својим решењем од 27. августа 1928. Бр. 60.415 расправљао је то питање и нашао: У § 3. закона о стец пост. предвиђено је да отварање стечаја може тражити онај поверилац, чија је тражбина неоспорима или вероватно осведочена. Значај тих израза може се узети само у томе смислу, да неоспориму тражбину представља извршна судска пресуда. Доказно средство, пак, које тражбину чини вероватно осведоченом, мора, као нижи ступањ од неоспоримог доказног средства, имати бар оне елементе, који су прописани у § 449. грађ. суд. пост. — за суђење по кратком поступку. То могу бити само исправе, по којима тужитељ има чисто и јасно право, а тужени чисту, јасну и неоспориму дужност. Све друге исправе, којима се таква дужност туженога не утврђује, могу бити основ за суђење или евентуално и за тражење обезбеђења, али не и за отварање стечаја над имовином туженога. Суд налази да такво тумачење тих израза одговара духу и циљу закона о стецишном поступку и озбиљним последицама, које собом повлачи отварање стечаја. Стога се отварању стечаја по тражењу једнога повериоца, може приступити само у оном случају, ако лице, које постави такво тражење, утврди вероватност своје тражбине исправом, из које проистиче чиста и јасна дужност туженога, а озај ту своју обавезу не би хтео испунити. Полисе, које осигуравајућа друштва издају као уговор о евентуалној накнади за случај пожара или смрти, не могу се сматрати као исправе, које тражбину једнога лица доводе до тако велике осведочености, да би се по њима могло тражити отварање стечаја над имовином осигуравајућег друштва. Као и сваки други уговор, и уговор о осигурању садржи низ услова, који регулише права и обавезе обеју уговарајућих страна и опредељују случајеве, у којима друштво може да одбије исплату уговорене суме. Ако у погледу извршења таквог уговора насгане између уговорача сукоб, онда се њихова права и дужности из тога уговора могу расправити само редовним спором, у коме ће се испитати приговори обеју страна и по томе ценити и утврдити на чијој је страни право а на чијој дужност. У овом конкретном случају неодређеност спорне тражбине и њено недовољно осведочење проистичу из самих услова о осигурању, оштампаних на полеђини поднете полисе осигурања. Наиме, из чл. 16. општих услова осигурања, по коме све обавезе дру-