Бранич

Број 7 — 12 ,к Р А Н II Страаа Ш

нашњем административном судству. Жеља нам је једино, да ово питање стварања првостепених административних судова исгакнемо као једно од врло актуелних, врло корисних, и по нашу администрацију драгоцено и насушно потребно. За први моменат организација ових судова могла би се извести без икаквих издатака, стварањем привремених судова при свима министарствима, као и при банским управама и њиховим одељењима. Састав судова могао би се вршити од чиновнИка са правничким образовањем заједно са угледним стручњацима, чиновницима, и угледним прб'ставницима стручним у колико правника не би било. Судови не би морали радити сваки дан, и све. Њима би се могло упућивати на рад само оно, што или није довољно јасно и очигледно чиновнику, који то појединачно решава; или оно, зашто би странка обраћајући се дотичном надлештву плаћала посебну, судску таксу, желећи да по тој ствари првостепени административни суд решава непосредно, или, по њеном призиву на одлуке, донете од појединца, чиновника. Верујемо, да би се ту постигао и финансијски ефекат, јер би приходи од тих такса, ма како мале оне биле, с обзиром на бројност предмета давали држави врло лепе приносе, који би могли евентуално на крају још прве године образовати извор, из којих би се могли издржавати и стални судови. Рад судова могао би бити без штете по редовно администрирање. Извиђање могло би да се врши колегијално 2—3 пута недељно, или према броју, обиму и вредности предмета, а место да се један чиновник, у компликованом случају занима једним предметом на ушгрб осталих послова неколико сати, па и дана, да би што правилније решио спорни предмет, колегијално, после краће дискусије и саветовања, решавао би се исти предмет за десетине минута, као што је и код редовних судова. Треба разумети и положај чиновника, који појединачно решавајући спорне случајеве, врло често поред све пажње, искуства и савесности долази у један психолошки тежак моменат, кога изазива бојазан од одговорности, да му се неучини каква замерка или не изазове сумња у савесност. Све то отпада када се колегијално решава, јер за такву одлуку гласа више лица, која и сваки посебице и колективно дају свакој својој одлуци несумњиви ауторитет судске одлуке, са свима моралним и законитим преимућствима над одлуком појединца. Тако организовано управно судство у многоме олакшава рад и одговорност министра или шефова дотичних надлештава, у чију

компетенцију спадају дотични предмети, и растерећују управне власти, пошто се администрација разграничава и диференцира на чисто удравне акте, и управно судске радње, и са више пажње и енергије раде и једни и други. Питање самог разграничења је врло просто, и расправљало би се према прописима о устројству дотичних надлештава. Најзад и ауторитет министара или шефова био би заштићен радом њихових судова, а однос судова према шефовима надлештава могао би се уредити новољно и по ауторитет шефова и по правилно и правично решавање спорних предмета и примену закона. Најзад овим би било решено и питање жена правника, са свима општим условима за функцију судије. Међу њима има велики број одличних и савесних радника, које су служећи у редовним судовима стекли лепу ерудицију за тумачење и примену закона. Врло их мпого има, које по знању, савесности и вредноћи не само да су равне својим колегама — мушкарцима, већ су им шта више и озбиљни такмичари. Штета је, да тај број жена напушта државну службу па чак и позив, где се тражи правничко образовање и тражи себи посла на другим пољима рада, јер као жене не могу постати судије редовних судова и ако имају све опште услове. Оне би несумњиво биле врло корисне и одличне судије првостепених управних судова, улазећи у њихов састав као чиновници дотичних надлештава. Може нам се најзад пребацити што ово цело питање покрећемо без конкретнијих и детаљнијих објашњења. Али, рекосмо да нам то није ни био циљ, јер је питање обилно и захтева много простора, па и студија. Циљ ових скромних радова за сада је у томе, да ово питање заинтересује наше надлежне чиниоце и правнички свет, а заинтересовање развиће добру вољу, која све постиже. Желети је, да наша моћна Краљевина у своме развићу постигне што брже и што боље резултате у изграђивању своме. То ће се постићи засејавањем свих поља њене делатности најплеменитијим семеном, јер оно даје најбоље плодове. Законодавство је основица правног поретка, а он је услов за прогрес и благостање народа. Ми смо у периоду најплодније реформације законодавства, од кога очекујемо врло много. Организовањем институција, које ће те законе а нарочито оне, који задиру у материалне интересе народа, примењивати, ми од немих речи и слова закона стварамо живу силу државне енегије, која и материјално и етички мора да подигне наш народ на жељену висину, а нашу Краљевину, наш заједнички идеал, на степен што моћнијег фак-