Бранич

Страна 110

,Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

довног судског правосуђа стоји на најбољем основу, те се у томе погледу нема шта нарочито нагласити. Али зато питање административних закона, а нарочито фискалних, преставља један од најважнијих проблема нашег правног живота, јер од тога зависи ефекат закона не само са гледишта материјалног како за државу тако и за њеДе поданике. Тај ефекат зависи како од брзине, тако и од правилне примене законских прописа. Администртативо судство, као најновије у систему правосуђа још је увек предмет проучавања и реформисања код свих држава, па природно и код нас. Ми смо чак добили и посебне, Управне Судове са одређеном компетенцијом и врло добро изабраним кадром. Наше административно судствотреба реорганизовати у духу нашег новог законодавства и тежњи, да се државна администрација, у колико се она појављује и као судска, посебна организација, саобрази циљевима нових закона за брзо и правилно функционисање. Наше управно судство има две објективне тешкоће у своме раду. Прво, што Управни судови расматрају- одлуке управних власти по административним споровима, који нису довољно диференцирани. И ако је чл. 15. зак. о држ. сав. и упр. суд. дата дефиниција административног спора, у пракси још је увек колебање и неизвесност шта је то административни спор, јер је тешко у појединим случајевима правилно определити природу спора, а нарочито с обзиром на последњи одељак истога члана, који гласи: „Постоји ли у даном случају овакав интерес оставља се суду на оцену". Тако се дешавало да многа спорна питања, грешком или неизвесношћу управних чиновника у схватању правне' природе предмета, које појединачно расправљају поједина питања, по садржини или форми њихових одлука изгубила карактер административног спора, и тако у опште не дођу пред управне судове. Ово се нарочито дешава код фискалних, кривичних спорова административне природе. Природно је, да ниже управне власти, односно органи, који појединачно расматрају та питања морају доћи у недоумицу какво ће својство имати дати случај, да ли је чисто управни, или спорни, и ако је спорни, да ли је из области административног права или не. Те или сличне погрешке природно могућне су и код самих судова, где се колегијално решава али су код индивидуалних одлучивања чешће и неминовније. Тако се дешава, да се силом околности, једно административно спорно питање и не износи пред надлежи .Управни Суд, већ иде пред управне власти, или непосредно пред Држапни Савет.

Друга тешкоћа је у томе, што пресуда Управног Суда, у коме суде дугогодишње судије или стручњаци правници појединих управних струка, дакле у главном сви правници, расматра у последњем степену Државни Савет, у чијем саставу законом је предвиђено, да може бити једна трећина неправника. Према томе може се догодити непријатан случај, да једну пресуду по спорном питању из царинског закона донету од правника, бивших врло угледних представника царинске струке и судија или председника судова, поништи једно одељење Државног Савета, ма и случајно састављено или већином или искључиво од неправника, рецимо инжињера и лекара. Или пак да то питање буде решавано у једном тако састављеном оделењу Државног Савета а да уопште није ни било расматрано од стране Управног Суда. У томе правцу било би још врло много примера, врло деликатних и интересантнијих од овде наведеног, али нам није то циљ. Циљ нам је да нагласимо потребу практичног и могућног организовања једног бољег, целисходнијег и ефикаснијег административног правосуђа, путем стварања нових, првостепених управних судова, јер су они ипак најбоља гаранција за правилну и правичну примену нових административних закона, материјалистичке природе, како донетих, тако и пројектованих, који ће биги уведени у живот. На тај начин грешке се своде на најмањи број, ради се са више пажње, неће се враћати предмети на поновни рад у оним размерама, као што је бивало, кад су појединачно чиновници решавали, који су поред све савесности могли нехотично грешити, а нарочито из страха од одговорности. Несумњиво да организација судова мора бити у складу са организацијом административних власти. Организација административних власти и првостепених судова такође треба да врши према циљевима и тежњама закона који задиру у материју адмиристративног права и све његове гране. У колико то за сада није могуће довести у склад до крајњих конзеквенца, или, у колико би то изазвало финансијске тешкоће, јер многи закони захгевају често пута огромна материјална средства, могло би се створити једно прелазно стање, да се што више садања администрација прилагоди новим савременијим потребама без икаквих|издатака. Далеко би нас одвело да се упуштамо у детаље и пројекције да ово своје гледиште што јасније и до потпуности изложимо, јер то је предмет једне читаве студије, нарочито за наше прилике, т. ј. према стању административне поделе земље и нашем да-