Бранич

Страна 98

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

ИлИ као схватање кривичног поступка као његовој спољној појави, страни). 2. Даје се поред горње (реалистпчке подефиниције) још једна дефиниција кривичног поступка схваћеног као једно особено поступање. То је дефиниција истога према његовој „јуристичкој природи" или по његовој „унутарњој страни." Према овој дефиницији кривични поступак је један правни однос особене врсте, троструки, )гт\о-правни (публицистички) однос, однос између три процесуална субјекта: суда, тужиоца и окривљеника. Но пре свега дотични писци нису свесни правог карактера ове дефиниције. То је на име у ствари једно друго, на име јуристичко схватање кривичног поступка посматраног као скуп одређених правних установа (јуристичка под - дефиниција; в. г. с. п. § 1 IV 2), насупрот ономе претходном схватању, реалистичком (где се правна установа схвата, по свом основном елементу, реалистички, као процесуална радња). Сем тога схватање кривичног поступка као правног односа особене врсте не може да обухвати све саставне делове истога. Тако ту се несумњиво не могу подвести предизвиђај и извршење пресуде, пошто код ових нема троструког правног односа (в. ниже 3). 3. Кривични поступак се посматран као једно одређено поступање има поделити (в. г. с. п. § 1 IV 3) у три стадијума (слична, али не истоветна с одговарајућим трима стадијумима француско-немачког поступка): 1° припремни (или претходни) поступак, 2° главни поступак (или судски поступак), 3° извршење казне. Сва три сачињавају т. зв. кривични поступак у ширем смислу, насупрот једноме од њих, главном поступку, посматраном посебице, који се назива кривичним поступком у ужем смислу. Припремни поступак се има поделити на три фазе : 1° предизвиђај или предистрага, 2° општи извиђај или општа истрага и 3° међуизвиђај или међуистрага (прелазни поступак или истрага). Главни се пак поступак има поделити у две фазе: 1° главни поступак у првој инстанци, степену (чији је први део припрема главног претреса, а други сам главни претрес) и 2° главни поступак у инстанци правних средстава (лекова). IV. О јавно- правном карактеру кривичног поступка в. г. с. п. § Г V. V. О односу између кривичног и грађанског поступка в. г. с. п. § 1 VI. VI. 1. Кривични поступак се назива формалним кривичним правом насупрот кривичном праву, т.зв. материјалном кривичном праву. Та ј се назив заснива на томе (уп. г. с. п. § 1 VII 1), што док кривично право нормира

постојање и садржај права на казну, кривични поступак, претпостављајући кривично право, нормира претпоставке и садржај правне заштите у случају извршења кривичног дела. Кривични поступак је дакле према кривичном праву секундарно и уједно формално право. 2. Кривични поступак стоји у тешњој појамној вези с кривичним правом но грађански поступак с грађанским правом. Приватноправне обавезе се могу на име утврдити и испунити и без грађанског поступка, док се државно право на казну може осгварити само посредством кривичног поступка. а) Из овога је разлога разумљиво, што се је, слично некадањем излагању кривичног поступка у грађанском (в. г. с. п. § 1 VI), кривични поступак раније (чак и у многим уџбеницима Кривичног права из првих десетина 19. века) излагао у вези с кривичним правом. Ово се је напустило, тек кад се је дошло до сазнања, да кривични поступак чини једну особену, појамно различну целину, те да се према томе не може научно потпуно проучити, ако није објекат самосталне научне обраде и излагања. б) Из истога се разлога и данас од неких, и ако неумесно, захтева заједничко законодавно регулисање кривичног поступка и кривичног права. Има, веле, много материја, које спадају у обе области, као и много материја, које, и ако припадају кривичном праву, захтевају ради свог спровођења сасвим одређене процесуалне установе. То се заједничко регулисање може у ствари примити само за споредне (н. пр. з. о шумама) и за извесне мање посебне кривичне законе (н. пр. з. о министарској одговорности), и то једино из разлога законодавне технике, а не и с обзиром на саму природу материја. 3. Кривични поступак је (заједно с кривичним правом, и ако у мањем обиму од овога права, које је то скоро искључиво) као и грађански поступак (за разлику од грађанског права) у главном јиз со^епз (в. г. с. п. § 1 VII 2). § 2. Појам грађанског поступка. I. Допуштајући само изузетно самопомоћ, првобитну форму остваривања права, држава је примила на себе дужност правне заштите грађана у њиховим приватно-правним захтевима (тражењима) према другим лицима. Она врши ту заштиту по извесним правним нормама (правним прописима), чији скуп сачињава право грађанског посп1упка, грађанско процесуално право или краће грађански поступак (процес). У овим нормама су одре-