Бранич

Страна 138

„Б Р А Н И Ч-

Број 7—12

предац^ем до данашњег дана, измешале су се с народним пословицама и узречицама, па се данас у народу, изузимајући врло старе људе, не зна откуда су и како су постале. Да то нису ни народне пословице ни друге узречице, него прави законски прописи, најбоље показује њихов облик и њихова садржина (»Да се беспоговорно умире сва братства васојевачка и србљачка. Ко не буде олџија, да буде нагонџија«; »Потурчењаке нико да не убија, но да се остави свакоме братсгву да своје врне у прађедовску вјеру. Ако потурипе не буду олџије, да буду нагонџије, а ћотеци ко што понесе« итд.). Али остављајући на страну то, што је текст закона једнима познат као одредбе » Васојввичког закона", а другима као наронде узречице и друге временом израђене заповести, /едно је тачно: да Је садржина, односно текст закона онакав какав сам ја објавио, познат једном ширем кругу лица из разних кра/ева Васојевића, и да је према томе нетачно тврђење рецензента да је „законбиосасвим непознат " и да се „о њему није ништа знало". Ово у толико пре, што један податак, једна чињеница не мора бити позната само по томе, што се помиње у каквој књизи шга расправи, већ она може бити позната и на који други начин, као нпр. путем усменог предања итд. То је случај и са текстом , Васојевичког закона" који се досада не помиње ни у једној књизи, као што се не помињу ни многи други правни обичаји нашега народа, али који живе у народној успомени и који су због тога познати једном ширем кругу лица, једном читавом крају народа, а то је много већи број него што је број читалаца ма које књиге наше научне књижевности. Као што нема ничега интересантног у томе што се „Васојевички закон" не спомиње у ранијим књигама о Васојевићима, тако исто нема ничега чудног ни у томе што га ја н лсам споменуо у својим расправама: „Крвна освета и у мир у Црној Гори и Северној Арбанији" и »О браколомству", јер томе спомињању није било ни места. У своју расираву о крвној освети и умиру уносио сам по правилу само оно што је опште, што је заједничко код свих племена, а тек по изузегку и оно што је локално, ако је то локално вредело као опште правило за један дужи период времена и за један читав крај, Подаци о крвној освети и умиру које садржи „Васојевички закон" су и по времену (§ 1 и 2) и по простору (§ 7) на које се односе толико локалне природе, да нису могли бити унесени у књигу, а да се тиме у знатној мери не повреди горе постављено начело, кога сам се строго држао приликом израде споменуте расправе. Податак (»ко јабанцу своју жену

уступи . . .«) за који рецензент мисли да је од значајаза моју расправу „О браколомству" не односи се на дело браколомства, него на једно сасвим друго дело, дело подвођења, а ја о подвођењу нисам уопште писао, него само о браколомству. Могло би се дакле помислити, да рецензент намерно неће да прави разлику између ова два сасвим различита правна појма, браколомства и подвођења. Али није тако. Он има ту слабост и онда кад то неразликовање иде на његову сопствену штету. Између многобројних таквих примера којима је преплављена једна његова брошура „Законик Петра I владике црногорског" (Цетиње, 1929. Прештампано из „Записа"), која је приказана и похвално оцењена у Српском књижевном гласнику (књ. XXVIII, бр. 3, стр 237.), навешћемо само неколико, али не од оних који се тичу нераспззнавања правних нијанса и другах правних танчина, јер му се такве грешке не могу уписати у грех пошто је врло млад, него од оних који се тичу »оног најмањег« што сваки правник мора да зна, а то је: (1) да познаје правилне називе основних појмова правних и (2) да уме повући бар главну разлику између тих појмова правних. Да рецензент не зна ни једно ни друго, навешћемо овде само неке доказе. Као доказ за прво нека послужи ово. Уместо правилних и у науци једино усвојених назива: саучешке, издаја, увреда и клетва у званичној дужности и тд., рецензен^ употребљава изразе: саучесништво, издајство земље, срамоћење и бешчпшћење судија итд., итд. Као доказ за друго, тј. да рецензент не уме да прави разлику између основних појмова правних нека послужи ово. Грбаљски законик час назива »Грбаљски Статут« (кроз целу поменуту брашуру) а час »Грбаљски Законик« (Записи за 1929 V, 247), иако статут и законик означавају два сасвим различита правна појма. На стр. 19 поменуте брошуре стоји дословце: »»Законик казни саучесништво у кривичним делима; »по чему зли људи кад не буду имали бранитељах, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када стану за њих плаћати и с\ ду одговарати (чл. 4) » ; Из наведеног става излази двоје: прво, да рецензент не зна, да се не кажњава кривично дело, него његов учинилац, и да према томе, законик не може казнити »саучесништво«, него само саучесника, тј. извршиоца кривичног дела које се зове саучешће; друго, овде уопште и није реч о саучешћу, него о подржавању, а то су две толико различите радње и по времену кад се врше [јер се радње саучешћа дешавају пре извршења, а радње подржавања (јатаковања^ после извршења кривичног дела] и цо својим карактеристачним знацима [јер рад-