Бранич

2 $

Врој 1—6

„Б Р А Н И Ч*

Страна 9

Саобраћаја, Пољопривреде, Трговине и индустрије, Шума и рудника, Социјалне политике и народног здравља. Тај ред значи уједно и званичан ранг министаретава. Али ни тај ред ни ранг појединих министарстава немају никаквог прав-

ног значаја. Стварног још мање. Јер, ма да пето по реду, Министарство финансија ће и појединци и партије, к-ад их буде било, преферирати и првом и другом и ч рећем. А четврто, може бити, свима осталим з.аједно. Нужна одбрана — Др. Радоје Вукчевић, адвокат —

Дефиницију нужне одбране даје нам § 24. крив. закона, а он је дослован § 53. немачког кривичног зборника. По законима свих држава нужна одбрана, као одбијање једног истовременог противправног напада — није кажњива. По интересе целине свеједно је да ли ће нападач својим противправним актом нападнутоме причинити какво зло, или ће напротив нападнути предухитрити нападача и тим зло од себе отклонити. Али у свим законима нису нужном одбраном заштићена сва правна добра. Наш стари казнени закон признавао је ову заштиту само онда, кад је у пигању живот, слобода или имање. Напротив нови коивични закон ову заштиту према немачком узору проширава на сва права и правна добра. Тако су данас нужном одбраном заштићени не само живот, слобода и имање, већ такође тело, част, имовинска породична и сва човеку призната права, па и право на осећај моралности, религиозности, схватања и томе слично. Примајући принцип слободног судијског уверења нови кривични закон даје суду право, да према конкретним околностима просуди, да ли постоји прекорачење у нужној одбрани, или не. Нађе ли да прекорачење постоји, суд по слободној оцени ублажава казну, а при том место строжије врсте казне примењује блажу до њеног законског минимума. Али закон и пракса намећу нам увек најтеже питање: где је граница нужној одбрани, питање које је могуће решити само у склопу конкретних чињеница и околности. Питање прекорачења нужне одбране зависИ не само од интезитета и средства напада, већ и од субјективних својстава нападнутог као и од објективних прилика под Којима је деловао. Представимо случај да нападач без куршума пуца на једно лице да би га заплашио, али својим нападоми другим околностима створи код овог преставу о животној опасности, а преко такве преставе доведе га у стање раздражености

и страха, када инстикт опстанка махинално делује и овлада љутском свешћу. Ако нападнути у оваквом стању најозбилшије реагира и нападач овај акт плати главом — нападнути неће бити кажњен, јер је делао у нужној одбрани, која искључује сваку противправност његове радње. Исто ће бити кад неко у циљу шале ноћу уђе у туђи стан, или на путу пресретне плашљиво лице, ако само својим радњама ово лице лиши свесности. Шта ће бити, ако досадањи нападач под ударцима нападнутог пређе у озбиљну офнзиву? Солуција за овај случај иста је као и за случај кад најопаснији нападач услед премоћи нападнутог дође у положај да из напада пређе у одбрану. Према једној одлуци опште седнице Касационог Суда из 1912. године нападач не само што се не може користити нужном одбраном, већ му се не може признати ни афекат, јер је он себе самог својом кривицом довео у тако опасно стање. Ово гледиште ипак није било у сагласности са правном науком. Ако је нападач својим препадом изазвао нападнутог да у стању јаке раздражености или страха заиста прекорачи границе нужне одбране и нехотично реагира много већим злом, него што је оно, које му је претило — онда он заиста нема права да се користи нужном одбраном противу нужне одбране. Али ако ово није случај, већ је он нападнутом претио мањим злом, или му угрозио мање правно добро, а нападнути је у стању хотимичног ексцеса прешао границе нужне одбране, онда нападач из такве улоге прелази у улогу нападнутог, са свим правима на нужну одбрану. Исто ће бити ако је нападнути од себе уклонио постојећу опасност па према нападачу прешао у офанзиву. Лице које отме девојку али је гонилац од њега ослободи и после тога животу му загрози, у праву је да такав напад свим средствима уклони —- па макар он био изазивач читавог случаја. Истовремени противправни напад од себе или другога одби-