Бранич

Страна 10

,Б Р А Н И Ч"

Број 1—6

јен је, и ту престаје даље потреба нужна одбране за нападнутог, а настаје опасност за нападача н промена њихових улога. Ово тим пре, што је напад савладан или уклоњен, те нападач није више изнад моћи или свести нападнутог, нити ван домашаја закона. Тако ову одлуку највишег суда по овом питању из 1876. године могла би у свему примити пракса новог кривичног закона. Та одлука гласи: И нападач може према нападнутом доћи у стање нужне одбране, ако нападнути бранећи се од нападача, пређе меру потребне одбране. Право употребе нужне одбране уз услове противправности и истовремености траје ~све док нападнути верује да напад још може одбити, угрожено право своје или другог лица одбранити или рестаурирати. Противнапад на разбојника који је у бежању могућ је све док траје непосредно гоњење ради повраћаја однетих вредности. Наш закон не одређује границу угрожене вредности, а немачки коментатори уче, да она код нужне одбране и не игра никакву улогу, јер и најмања вредност преставља за власника законом заштићено право. Извесни правници су као услове нужне одбране постављали: да се нападнути неопходно морао послужити нужном одбраном на исти начин на који је он то извршио. Овакав услов није оправдан, јер би из њега произашло: да се нужна одбрана не сме употребити ако је могућа помоћ од власти или других лица. Произашло би и то, да се она не може употребити ако се нападнути од напада може спасти бегством, подмићивањем, преклињањем и томе слично. Закон каже: „Нужна одбрана која је потребна да се одбије .... напад", али не каже: „која је у немогућности свих других одбрана или избегавања напада потребна", како би овакав услов захтевао. Тај би услов био противан и духу новог кривичног закона, који својим одредбама не само застрашава, већ и упозорава на опасности које чекају сваку противправну радњу. Ако је једно лице нападнуто у кафани, оно је у праву употребе нужне одбране, па макар и да је у стању из кафане побећи, код присутних се склонити, или од редара с улице помоћ тражити. Закон не само што један противправни напад инкриминише, већ он такав напад уз услове из § 24. крив. закона излаже другој једној опасности: употреби нужне одбране. Те се употребе нико не мора одрицати па ни у бегству тражити спаса, ако то неће. Коментатори немачког кривичног зборника су у овом питању категорички: (Закон не тражи да се напад на други начин не може откло-

нити, а нападнути има права на одбрану, ако хоће да се брани, а не жели да бежи. Овакав закључак примио је и нови кривични закон, који у нужној одбрани не види само право одбране појединца, већ и законску пунитивну санкцију за нападача. Како има више правних добара, које је закон заштитио нужном одбраном, истиче се питање еквивалентности између угроженог добра и путем нужне одбране нанетога зла. До« аустријски закон тражи овај еквивалент, немачки а с њим ни наш кривични закон то не траже. Код стања нужде и наш закон у принципу тражи овај еквивалент правних добара. Тако једно лице, које у стању нужде из трошног чамца избаци друго лице да би себе спасао, неће бити кривично одговорно. Али ако оно то учини да би спасло свој куфер са драгоценостима кривична одговорност га не може мимоићи. Код нужне одбране ствар друкчије стоји, јер док код стања нужде опасност може да дође без кривице учесника, код нужне одбране она је изазвата радњом нападача. Па шта ће бити онда, ако увређено лице пуца на нападача, ако онохме који му живот Vгрози — тупим, одговори ватреним оружђем, или најзад ако угрожавање имања или слободе — отклони убијством? За време важења казненог закона у свим овим случајевима границе нужне одбране одређивао је Суд по објективним чињеницама. Нови кривични зкон личности извршиоца дела поклања исту пажњу коју поклања и природи извршеног дела. Специјално у овом случају закон даје превагу субјективним чињеницама, а то јасно изражава речима, да се неће кзнити прекорачење нужне одбране, ако је оно учињено „услед јаке раздражести, препасти или страха". Тако се може десити да једно лице, које част цени изнад свега, —- своју угрожену част брани по цену нападачевог живота. Да ли је то лице своју част заиста тако ценило просудиће се само субјективно, с обзиром на његова схватања, живот, карактер и остало. Увредљиву реч, „лажов", или један нанети шамар један катунски горштак узима као убијство његове части, па ако је увреда пала на јавном скупу, ок има да бира између два зла: смрт своје части, или смрт свог нападача, Пред такав избор стављен, услед јаке раздражености његови су нерви запети као лук, те његова свест не поседује више управу над његовим покретима или инстиктима. Али све ово се не може десити у трговачким или студентским круговима. Псовке и шамари ту нису већ редак изузетак, већ свакидашња појава, те они не могу ни да