Бранич

Страна 12

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—6

II 1. — Г. Томић ми замера, што нисам ушао дубље у питање браколомства као социјалне појаве, него сам преко тога питања прешао овлаш. И да би допунио што сам ја пропустио, каже: „Као социјална недуг, браколомство је према браку и породици као појам крађе према појму својине. Оба ова рушилачка чиниоца имају у основи заједничкога: ништење туђега добра. Први је крађа туђе материјалне својине, а браколомство туђе части и душевног спокојства." Међутим ова је замерка троструко неумесна. Прво стога, што сам ја у својој расправи третирао питање браколомства само са кривично-правног гледишта, а не и са социјалног, па зато није било ни места улазити дубље у то питање у једној расправи са нарочито одређеним циљем и одређених граница, јер за то није било никакве стварне потребе. Друго, тврђење г. Томића, да крађа и браколомство потичу из рушилачког нагона, логички је нетачно, јер нико не краде да туђу имовину руши, него да себи користи. То исто вреди и за браколомство. Зато оба та појава, крађа и браколомство, не потичу из рушилачког нагона, него из нагона користољубља, из нагона да се на лак начин дође до какве материјалне користи или полног задовољства. Најпосле, поређење жене и својине, крађе и прељубе, умесно је било у давна времена када се до жене долазило куповином или отмицом, и када је жена као ствар улазила у састав мужевљеве имовине, а за данас такво је поређење не само неумесно, него чак и необично. Јер по данашњим појмовкма о браку и брачним односима супружника, прељуба се не може сматрати као крађа туђе части и душевног спбкојства, него само као прекршај, као неиспуњење обавезе узајамне верности која проистиче из брачног уговора и ништа више. Даље се г. Томић труди да докаже да је нетачан и мој закључак по овом питању који гласи: „Но ипак се може с правом рећи да су главни узроци браколомства неповољне економске прилике, које не дозвољавају појединцима да ступе у брак, кад за то осете потребу, већ тек онда, када себе и свога брачногз друга материјално обезбеде. А за све то време природа не мирује већ тражи пуно своје задовољство, које се у већини случајева врши на штету брака и брачног живота", јер каже „...није тачно да су главни узроци браколомства неповољне економске прилике, још мање да оне не дозвољавају појединцима да

ступе у брак, када за то осете потребу већ тек онда када себе и свога друга материјално обезбеде, а још најмање да то има утицаја на појачање браколомства"', и даље наглашава, да неповољне економске прилике имају утицаја на појачање проституције а не и браколомства, на мање закључивање бракова а не и на порасг браколомства, јер су, по његову мишљењу, узроци браколомства не у неповољним економским приликама него у напуклој структури нашега друштва; у попуштању, да не кажем срозавању, и јавног и личног морала; у губљењу мере шта треба, а шта не треба, шта се може, а шта се не може; угубљењу осећања дужности на свима странама, па и у браку и породици; у недостатку регулатора друштвеног поретка на једној и у појачаном раду чинилаца непријатељски расположених према данашњем друштвеном поретку, па и према породици, као основу тог друштвеног поретка, на другој страни". Основна је погрешка г. Томићева разлагања и закључка у томе, што није схватио, који су то појединци којима неповољне економске прилике не допуштају да ступе у брак када за то осете потребу, већ тек онда када себе и свога брачног друга материјално обезбеде, и што је побркао узрок са последицом. Појединци, којима неповољне економске прилике не допуштају да ступе у брак кад за то осете потребу, нису она мањина нежења на које мисли г. Томић и који неће да ступају у брак из лично саможивих разлога, да не би напустили релативну угодност у којој живе и да се не би излагали борби и напорима око стварања и одржавања породице, него сви младићи од времена полног сазревања па све докле их родитељи издржавају за време њихова школовања и професионалног образовања. А за све то време ти млади људи задовољавају свој полни нагон ван брака, дакле путем вршења проституције. Сама проституција, као нередован начин полног живота, ствара неуредност и недисциплинованост у њихову полном васпитању и развићу, а нарочито ствара код њих навику на полне везе са више лица. Отуда већина ових људи уносе у брак, који више који мање, физичку истрошеност и старе везе којих се и у браку тешко ослобођавају. И по оној народној „што дикла навикла", они и у браку почињу продужавати везе са милосницама из момачког живота и на тај начин отпочињу вршити браколомство према својим женама. Жене опет, уместо да у браку нађу људе здраве и способне