Бранич

Страна 14

,Б Р А Н И Ч"

Број 1—6

чаји, него само обичаји морала, не значи ни мање ни више него не познавати суштину ствари о којој се говори. Позивање на Спенсера и његову класификацију по овоме питању неумесно је из више разлога. Прво стога што Спенсер није извршио класификацију обичаја као таквих, него класификацију моралних појмова схваћених у најширем смислу те речи, а у те моралне појмове улазе не само обичаји морала, него и сви правни обичаји. То је и г. Томоћ могао лако видети, јер се баш на означгним странама Спенсерових начела социологије говори о полигамији, полиандрији и другим правним установама које регулишу полни живот примитивних народа. А ти су обичаји колико обичаји морала, исто толико и правни обичаји. И сумњам да ће г. Томић наћи иједног човека од струке који би се могао сложити с његовим мишљењем, тј. који би полигамији, полиандрији и другим обичајима те врсте могао оспорити њихову правну природу. Друго стога, што и да је Спенсер извршио класификовање обичаја као таквих, ипак се његова класификација не би могла применити и на наше народне обичаје, јер их Спенсер уопште није ни познавао, а најмање оне који су први пут објављени у мојој расправи. Претпоставка, да се обичаји који се нпр. у Француској или Енглеској сматрају за обичаје морала, морају као такви сматрати и у свима другим земљама, дакле и у нашој земљи, била би и сувише наивна, јер један исти обичај може бити не само код разних народа, него и у разним крајевима истога народа, негде правни обичај, а негде обичај морала. То је тако позната и утврђена чињеница, да би било сасвим излишно доказивати њену тачност. Најпосле, Спенсерови су радови углавном већ одавно застарели, те је и са те стране неумесно позивати се на њих кад о истом предмету има толико одабраних и савремених дела. У другом свом делу замерка је неумесна због тога, што није тачно, да је у расправи нагомилано обично етнолошко градиво које с предметом расправе нема никакве везе, већ су тачно изнесени правни обичаји, и то поред сваког појма из савременог права изнесен је и одговарајући појам из нашег обичајног права тако, да сваки човек од струке може лако видети еволуциони развој ове кривице од најстаријих времена до наших дана. Што то није могао видети г. Томић, није кривица до моје расправе него до његове професије: он је историчар, добар, темељан историчар, али је далеко од тога, да буде и добар правник-криминалиста. 3. — Г. Томић ми замера, што нисам свуда навео откуда су ми примери из српског обичајног права. Налази, да није довољно оно што сам рекао у напомени 3 на стр. 17—18, наиме: да се ти податци „односе на Црну Гору, Херцеговину, Јужну Далмацију, Санџак и северне делове Старе Србије, у колико није речено да се специјално односе на овај или онај крај", већ је по његову мишљењу требало код сваког примера означити откуда је који. Даље, каже, да су њему неки од тих обичаја били и раније познати било из литературе било из сазнања, а други примери другима, и да према томе не претстављају новост, и напослетку, да сви ти обичаји нису правни обичаји, да су и сувише локалног карактера, или су спорадичне појаве, па је и њихова вредност кудикамо незнатнија него кад би били са ширег простора. Као што се види, г. Томић је у овој замерки изнео више приговора од којих ниједан није нимало уместан. а) Г. Томић и сам признаје, да сам гачно означио простор са кога сам обичаје прикупљао и да сам рекао да се ти подаци односе нацеотајпростору колико није речено да се специјално односе на поједине крајеве његове. А то је сасвим довољно речено, па да се за сваки податак зна откуда је, јер тамо где није ништа казано значи да се ти подаци односе на цео испитивани простор, а за оне податке, који се не односе на цео тај простор, него на поједине његове крајеве, означено је свуда откуда је који, као на пр. за податке на стр. 18—19 и др. б) То што су неки обичаји већ били познати г. Томићу, а други примери другима, не значи да у овом случају ти обичаји не претстављају новост. Г. Томић је побркао појам новост као реч узету саму за себе и појам новост као реч везану за обичаје једнога кра.ја. Јер сви обичаји које сам изнео у својој расправи не претстављају новост по томе, што се дотада за те обичаје уопште није знало, него по томе, што се није знало да ти обичаји посто.је и у оним крајевима нашег народа где сам испитивања вршио. Тако на пр. сам по себи данас не претстављ: никакву новост обичај истраживања очинства помоћу кућњег прага, али би тај обичај престављао праву новост, ако би неко доказао, да га има нпр. и у старом Крагујевачком округу. в) Неоснованост тврђења г. Томића да сви ти обичаји нису правни обичаји, доказана је у претходној тачки. г) Најпосле, приговор да се вредносг тих обичаја умањује и због тога, што су и су-