Бранич

Број 1—6

,Б Р А Н И Ч'

Страна 15

више локалног карактера, не може опстати, јер би се због локалности могла оспорити вредност добром делу наших народних обичаја, пошто је мало оних који би били заједнички за све крајеве нашега народа. 4. — Г. Томић ми замера, што сам овлаш прешао преко питања браколомства у нашем црквеном зконодавству, јер налази, да није довољно рећи да су неки прописи по томе питању прешли из Прохирона у Словенску крмчију, него је требало и навести како гласе та места у Словенској крмчији. Затим каже, да је уверен, да ни половина од приказивача моје расправе по разним часописима није знала што више о Словенској крмчији итд. Међутим овоме приговору нема места због тога, што ни циљ ни обим моје расправе нису допуштали да се улази и у таква питања, нпр. у разматрања о томе шта је све прешло из византијског зконодавства у наше црквено законодавство, а колико је ово друго утицало на формирање неких одредаба нашег обичајног права итд., јер то може да буде предмет посебне расправе, а никако предмет једне овакве монографије као што је моја расправа О браколомству. Прописе о прељуби, који су прешли из Прохирона у Словенску крмчију, нисам навео из простсг разлога што сам излажући њихову садржину по Прохирону и напомињући да су као такви прешли у Словенску крмчију самим тим рекао како они гласе у Словенској крмчији, а странице односних места у Крмчи; : : нисам навео јер се обични читаоци њима не могу користити, а стручњацима су та места [К р м ч и ј а, гл. 49, гр. 39, ст. 45 (Сп. изд. II, 166)] довољно позната. Што г. Томић верује, да ни половина од приказивача моје расправе није знала што више о Словенској крмчији, доказ је да г. Томић не зна, да је Словенска крмчија саставни део нашег позитивног законодавства и да је приказивачи као практични правници-адвокати морају познавати, ако не из велике љубави према науци, а оно из чисто прктичних разлога, јер се после рата на примени прописа Словенске крмчије добро зарађивало. Да је г. Томић неким случајем прочитао одредбу § 93. Срп. грађанског законика, можда би био сасвим друкчијег уверења. 5. — Г. Томић тврди, да моја дефиниција речи обљуба 1 ) није тачна, јер, вели он:

') Та дефиниција гласи: „Обљуба означава само природне и друштвеном свешћу дозвољене полне везе између два лица разног пола, па било да им је то допуштено због њихове брачне везе, било због освештаног друштвеног правила (в. § 3. II, 2), или ратног и јуначког обичаја (нпр. кад неко зароби или уграби жену свога противника)".

„Глагол, од кога је постала та именица и значи радњу, синоним је глаголу облежати,'' и даље доказује како обљуба значи и недопуштене полне везе, као год и облежање. У потврду тога позива се чак и на мене и вели: „Уосталом и писац је свуда у својој расправи употребио ову реч да њом означи недопуштено, кажњиво дело (стр. 14, 15 и даље) и сумњам да ће наћи и једне народне умотворине у којој ће се том речју означити природни и допуштени однос супружник а". Чуди се, како нисам осетио „...да је у свима тим примерима из народних песама реч обљуба употребљена као „сопсићпо сит а1циа", као синоним и еуфемизам за облежати, и у већини примера као дело претње и освете, а никако допуштене радње..." Колико реченица — толико нетачности. а) Није тачно, да је глагол обљубити синоним глаголу облежати, и да се према томе први може у свим случајевима заменити другим, јер се реч обљубити не може никад употребити да се њоме означе полне везе између лица и животиња, не може се нпр. рећи обљубити кобилу или какву другу животињу, а реч облежити употребљава се и у томе значењу, као нпр.: „Проклет да је који би облежао какво г о д ж и в и н ч е" (Мајс., V, 27, 20—23); или: „За постојање дела скотолоштва из § 206 Каз. зак., а према природи истога дела, потребно је спајање полних удова човека и скота, те према томе, као свршено дело има се сматрати и само увлачење мушког уда у полни орган облежане живот и њ е". 1 ) б) Није тачно, да је реч обљуба у наведеним примерима из народних умотворина (Вук, Р ј е ч н и к, под „обљубити") употребљена као „сопсиђш сигп аН^иа", јер „сопсићт сиш аН^иа" не значи ништа, а обљуба као радња значи врло многО. в) Није тачно, да је реч обљуба у већини примера наведених из Вукова Рјечник а под „обљубити" употребљена само „ка о дело претње и освете, а никако допуштење радње", већ је она употребљена истовремено и као дело допуштене радње, јер је по народним обичајима о дељењу мегдана таква претња и освета 3 ) допуштена у међусобном саобраћају противних страна. г) Није тачно, да сам у својој расправи свуда употребљавао реч обљубити да њоме означим „недопуштено, кажњиво дело", већ

') Одлука опште седнице Касац. суда од 15-Х1-1921 Бр. 10455 (Никетић, Казнени законик и Кривични судски поступак, 1924, 152.) 2 ) »Ја ћу твоје лице обљубити"; „вјерну ћу му љубу обљубити", и т, д. (Вук, Р ј е ч н и к, под »обљубити"),