Бранич

Страна 16

1РАНИЧ'

Број 1—б

сам ту реч употребљавао само тамо где је њоме требало описати радњу обљубе као полног сношаја, радњу која сачињава само један од главних, основних елемената недопуштеног дела о коме је реч у мојој расправи. Обљуба сама по себи није забрањена, па се због тога њоме не може означавати никакво недопуштено дело, већ само неки саставни део овог или оног кривичног дела. Г. Томић је побркао обљубу као појам једне природне, физиолошке радње са „недопуштеним делом", као апстрактним правним, појмом. д) Неоснована је сумња г. Томића да нема примера из народниХ умотворина у којима би обљуба означавала природни и допуштени однос супружника. Неоснована је због тога, што таквих примера има доста. На пр.: „То је кажу Брајотића Мара, 1 ) Ето 'нога Брајотића Вука. Невјеста је скоро доведена, Још је није обљубио Вуче, Обљубио па ни пољубио. Мара има деветнаест љета, Она хоће добра господара, А не хоће Брајотића Вука, Могла би ти бити пашиница." Или: „Ниг' сам уз рамазан вино пио, Нит' сам уз посте омрсио, Нит' пред причест љ у б у о б љ у б и о, Па сам опет грешан и прегрешан: Истина је, — та књига не лаже И поп и оџа ћуп меда траже!" Или: „Који жену љуби и обљуби, тај ће и око деце да дуби" (тј. да ноћу стражари). Или: ,Ко љ у б у не о бљуби прво вече, Неће ј' обљубит' ни сјутра навече" (јер ће му побећи). Или: „Зато не чекај вече по вече, већ љубу обљуби прво вече, Јер тако пои на венчању рече, Рече, да ти млада не утече". Итд., Итд.г) ђ) Најиосле, тачно је донекле тврђење г. Томића, да је реч обљубити употребљена у наведеним народним умотворинама као еуфемизам за облежати, али само утолико еуфемистички, да се обљуба и у тим примерима јавља као дело допуштене радње.

Ј ) Добротом г. Т. К. Катанића, писца и испитивача. 2 ) Види: Вук : П јесме, 1913, II, 38; 452.

А то никако не иде у прилог тврђења г. Томића, него баш у прилог моје тезе. 6. — Г. Томић ми замера, што тобож бркам изразе о б љ у ба и п р е љ у б а, јер вели „...израз врши обљубу никада се не може употребити за женско лице, а писац то чини на више места." Међутим то није тачно, јер је у мојој расправи свака од ових речи употребљена у свом правом значењу. Истина је, да сам на више места употребио израз врши обљубу и за женска лица, али то није погрешно, јер обљуба у кривично-правном смислу не значи ни мање ни више него полни сношај 1 а полни сношај могу вршити и мушка и женска лица. Отуда женско лице може извршити не само обљубу, него и силовати мушкарца, јер га може силом или претњом принудити на обљубу, тј. на вршење полног сношаја са њим — женским лицем (§ 191 Срп. крив. зак.). Колико је ова замерка неумесна, види се још и по томе, што кад женско лице не би могло извршити обљубу, оно не би могло извршити ни прељубу, јер је свака прељуба у исто време и обљуба, пошто се радњ'а прељубе састоји у извршењу обљубе, а онај који није у стању да изврши и саму радњу која чини суштину овог кривичног дела, још мање ће бити у стању да изврши само кривично дело. Зато рећи: да женско лице не може извршити обљубу, али може прељубу, било би исто толико тачно колико и рећи: да се дете може родити без мајке. Да је г. Томић пажљиво прочитао неколико првих страница моје књиге, видео би шта се сматра обљубом у кривично-правном смислу и уштедео би себи, да чини погрешке овог замашаја, које посматране с кривично-правног гледишта изгледају више нега правни апсурди. 7. — Поводом мога тврђења, да се по српском обичајном праву сматра за брачну свака женска коју као такву сматра њен муж и околина у којој они живе, без обзира да ли је брак релативно или апсолутно ништаван и уопште да ли је закључен у макаквој форми, г. Томић каже, да то није тачно, јер су „...и тај појав и такав суд о њему производ новијега времена и не претстављају обичајно право", па наставља; „По појмовима нашег народа свуда где још

!) Живановић дефинише обљубу као полни сношај (Основикрив. права. Посебнидео, I стр. 102.); Урошевић даје овакву дефиницију обљубе: „Обљуба у кривично-правномсмислујесте прибављање полног задовоњства на природан начин, без обзира на то да ли између саизвршилаца постоји брак или не, т. ј. прибављање полног задовољства сједињањавањем полних органа мушког и женског лица', (Су д.ски т р е б н и к, 1929, II., стр. 394.)