Бранич

Врој 1—6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 27

р о д а и као што видимо они врло ч есто пате без њихове кривице. Врло често дефектна омладина жртва ј е самог несавршенства човечје д у ш е. Увек има нешто што се свршава у нашој несвесној психичкој позадини, незнано од нас, и после тога процеса подземног рада наше душе наша личност дејствује механички, често слепо, не умејући да да себи разлога з а ш т о и због чега, не могући ни да се одупре унутрашњим импулсима. Та немоћност одупирања подземним душевним радњама даје преступе и злочине младости. Баш због тога је и дужност друштва и државе да такву омладину с погрешкама прихвата и преваспитава у нарочитим зав о д и м а, какву је већ Запад одавно увео, а и наша држава отпочиње у већем стилу да подиже такве домОве. Збрињавање има да наступи чим је васпитање детета дошло у опасност, па чак и онда кад је вспитање од стране самих родитеља недовољно или погрешно. Ово последње прецизирано је § 2. Зак. о нар. школама, те ће држава бити у могућности да од немарних и несавесних родитеља просто отме такво дете и преда на васпигавање у државне заводе, које ће Министарство социјалне политике и нар. здравља морати да отвара. Криминалистима ранијег доба мора се пребацити да су се у питањима криминалности дечје и младићске руководили пре идејом освеге (реванша) н е г о и д ејом поправке, јер је почетак кажњавања почињао од 12. године старости које се не може ничим оправдати. На тај начин многа су школска деца дошла пред суд, кажњавана и у затвор бацана. Преступ младости израњаван је казном. Међутим овде треба да је руководни мотив: п о п р а в к а. Најзад се у јуристичким круговима увидело, те се почетак кажњавања попео на 14, 15 и 16 година. Заиадно-европске државе увеле су овај узраст. кажњавања; затим су уведени п о с ебни судови за децу. И наша држава увела је новим Кривичним закоником и Законом о судском кривичном поступку уз првостепене судове посебне дечје судове са специјалним процесом к о ј и н и ј е ј а в а н. Крајња сврха о в и х дечјих судова није кажњавање, него поправљање. Највиши принцип ових дечјих судова: Ниједно дете не сме бити осуђено као злочинац. Руководни иринцип: отклОнити злочинство, а децу сачувати од телесне, душевне и моралне запуштености. И наше законодавство од 6. јануара 1929. г. овим је путем изразито пошло: на реду је тек извођење ових идеја.

5. Класификација младих злочинаца и разне форме васиитних казни. Дечја и младићска злочинства прелазе све скале злочинства и код сваке врсте злочинства испољавају се. На врху злочинстава стоје разне врсте к р а ђ е; затим т елесне повреде, преваре, подвале, подметања; оштећење предмета, увреде итд., Недостатак прилагођавања на рад узрок је у номадским навикама које се испољавају у лутањима, путовањима. Беспосл ичење је почетак свих злочинстава. Од младога беспосличара постаје млади крадљ и в а ц. Затим долази критично врем е које се налази између доба дечачког и младићског: оно ствара злочинца против личности. То је периода пубертетног развића кад се често појављује и домаће васпитање немоћно. Све младе злочинце можемо разврстати на основи године узраста или степена перверзности: можемо их, дакле, све груписати према годинама старости или према степену перверзности, па према томе подешавати васпитне мере. Али селекција деце према перверзитету не би могла и знала да створи практично базу организације васпитних казни: било би опасно према перверзитету сврстати децу разних година у једну групу, јер постоји јака разлика умног развића детета нпр. од 10 година и од 16 година старости, те би деца са случајним криминалним поступцима од 10 до 12 год. дошла у контакт с децом од 16 год. јаче первезности, и онда би моментана и случајна поквареност нашла себи јачега модела, бољега обраеца, .а зна се да млађи подражавају старијима с радошћу и тада би педагошко поправљање било јако отежано. Из овога следује да треба тражити базу селекције према старости младих преступника. Селекција на овој бази допушта лако прикупљање злочинаца и згодно подешавање васпитних казни. С елекција према старости показала је код западно-европских држава озбиљна успеха. Нпр. у Француској постоје т. зв. реформне школе које примају децу преступнике само испод 12 година. Овакво гледиште, нашло је примене у Белгијском закону од 27. нов. 1891. г., по којем су млади преступници подељени у т р и категорије старости: а.) испод 11 година, б.) од 11 год. до 14 или 15 година и — в.) од 14 или 15 година до 18 год. старости. Свака од ових категорија имају једну или више школа доброчинства. У самим школама егзистирају многоструке секције, одвојене потпуно једне од других, према степену неморалности. Овај је си-