Бранич

Страна 28

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—6

стем дао врло добре резултате, јер режим васпигног дома бива све јачи и енергичнији и дисциплина строжија према све већој и већој старости. Васпитне се казне, дакле, нијансирају. Ово је гледиште прихватило и наше југословенско законодавство које има тек да се у овом правцу изводи. Појављује се питање: докле су млади преступници потчињени педагошким казнама и мерама уопште? Без дискусије може се одмах рећи детињство не сме бити кажњавано кривично, него једино васпитно. Али сад настаје опет друго питање: докле се простире детињство? Докле траје непунолетство ? Кад се призна природа кривичног малолества, значи дати судији право да наређује в а спитне мере на место да изрече и с т ините казне. У Француској имамо периоду кривичног малолества и с п о д 16 година. Код нас је новим Кривичним законом и Законом о судском кривичном поступку за краљевину Југославију одређено да кривично малолество траје од навршене 14. године до ненавршене 17. године и он се означава као „млађи малолетник". Али и тада остаје факултативно право судији да га цени зрелим или незрелим да схвати природу и значај дела, према чему наређује упућивање у државни завод за поправљање, или га ослобођава оптужбе а упућује кућном или школском кажњавању, или га предаје подесној породици или приватном заводу за васпитање (§ 446 и 443 Закона о судском кривичном поступку). Између периоде кривичне неодговорности и периоде пунолества постоји п осредна фаза, за које је време судији могућно у прилици кад му се једна васпитна казна појављује унапред без дејства, да казни дете као одраслога. Искуство покзује да енергија васпитања и средине престаје код великог броја деце и дечака да дејствује нормално око 16. године, а често и око 14. године, те би требало да се дејствује од тог доба кривичним мерама. Али се једна граница за све особе не може поставити, пошто је то ствар индивидуална: на некога се после 20. године старости може пре утицати васпитним мерама, него кривичним казнама. Из предњег разлагања о нормалности и ненормалности човечје душе види се јасно да је проблем криминалне Педагогике сам по себи јако замршен и суптилан, да се с тога генералним закључцима не може лако разрешавати проблем малолетства и кривичне неодговорности, јер индивидуалне диференци.је врло су јако и преко тога не може се брзо прећи.

Код младих преступника мора се увек пре свега констатовати да ли је индивидуалитет нормалан или ненормалан — према обичном схватању популарне Психологије, па према томе подешавати васпитавање. За јако ненормалну децу мора претходно дејствовти Медицина терапијски, да би могло доцније наступити педагошко утицање. Код овог васпитања потребна је ј а к а и ниндивидуализација васпитања, много више него у нормалној школи. За свака три или четири детета треба да буде дању и ноћу по један васпитач. Идеално би било за сваког оваког васпитаника по један васпитач, „анђео чувар". Француски проф. кривичног права Киш мисли да се може највише допустити до 10 васпитаника на једног васпитача. Ради тачнијег категорисања младих преступника потребно је конструисати ш к олу прикупљања (прибирања) с в и х младих преступника — један централни завод за селекцију младих злочинаца, из којега се по изласку из суда после довољног проматрања од 2—3 месеца одређује за туђу породицу, за дом васпитања., за дом поправљања, за криминалну колонију — према дотадањој прошлости, карактеру и менталитету. Поменути проф. Киш предлаже три категорије доба за васпитање и поправку деце, дечака и младића (стр. 122. његова дела): а.) Прво доба до 12. године за д е ц у која се не могу предати својим породицама, него се упућују на село, у једну страну породицу. Овде се полази с педагошког гледишта да је породица природна средина за васпитање деце. Али ако су депа сувише покварена, тако да породица не би могла да учини измену у карактеру деце, онда се може у таквом тешком случају допустити да и деца испод 12. год. буду упућена у споменуте реформне школе, тј. у дом за васпитање или у т. зв. „родитељски дом" (мале школе за заштиту деце), где не би требало да има више од 20—30 деце за васпитање. б.) Друго доба од 12. до 14. или 15. г о д. извршење васпитне казне биће намештање у реформну школу или заштитну школу, било у казнену колонију, другим речима у васпитни дом са ублаженом или строгом дисциплином. За ово доба намештање у породицу биће врло ретко, јер од 12. год. дете, које има већ за собом извесну прошлост, почиње у исто време да улази у критичну периоду физичког и психичког развића кад је потребна снажна искусна рука која ће га водити и карактер му формирати.