Бранич

Страна 78

„Б РАНИ 4»

Број 7—10

интензивнији нанад, али и да се заустави на истом месту на којему се резултат постигне. Циљ адвокатске акције то је победа, а она је увек вероватнија у колико је напад енергичнији. Овакав напад по исцрпљењу осталих лакших, а сигурних средстава, преставља не само заштиту интереса свог клијента, већ и регулатора за акције других лица, а тим посредно чувара општих интереса. Док судија увек остаје на терену принципа законитости, адвокат, поред тога, онда кад брани, као и онда кад напада додирује и други принцип моралности. Док за судију нема права ван закона, адвокат право и у моралу тражи, њему је увек пред очима старо правило: поп ошпе ^иос! Нсе! ћопезШш ебћ Цицерон је за лекаре рекао, да њихове успехе сунце посматра, а њихове грешке земља покрива. Код судија и адвоката успехе узимају као случајност или дужност, а грешке као намерност. Намерних грешака код њих не само што најмање има, него што их најмање и мора бити услед колегијалног суђења и више сутских инстанца. Ниједној лекарској операцији не присуствује радознао свет, а који је процес без масе заинтересованих. Док операцији присутан радознао свет ипак не би веровао да би сваки од њих ножем тако владао, публика са претреса у огромној већини држи, да би она претрес могла одлично водити и на њему бранити. Не долази то због грандоманије масе, већ ради тога, што је право друштвена наука, и што мало њих има о томе појма, колико је у праву потребно стручности. Најзад све друге науке имају уже границе од права, које је у извесној мери заједничка наука свих нас. Под утицајем околине која упливише и на функције савести, једна грешка никог тако не прогања као судију и адвоката. Откривање једне судске заблуде савест судија доводи у стање случајних убица љутског живота, части или слободе. Адвокат ту није судио, али је бранио, те сваку такву грешку, а поготово сутски злочин, он узима као своју властиту. Као што су се Гогољу пред своју смрт испред очију стално врзмали типови које је својим делима овековечио, тако судију или адвоката прогоне очајне фигуре оних радника, који су били жртва, често не њиховог незнања, већ наше «емогућности да стручним путем продремо у љутске душе. Ради ове немогућности, за коју ни најбољи правник не може бити крив, судије у случају преокрета процеса и рехабилитације кривца за своју заблуду нису одговорни,

Али ако ни судије ни адвокати за такву заблуду нису одговорни пред законима, они одговарају пред моралом. Нема већег процеса којега не прати сав свет који зна читати, и то не само у једној држави, већ и у читавом свету. Узрок ове појаве је тај, што је сваки мало интелигентнијн човек једним малим делом правник, и што сваки од нас долази стално у додир са правним институцијама. „Незнање закона никог не оправдава" с једне, а цењење своје слободе, части, имања и живота, која су нам добра у једном индивидуалистичком друштву стално у опасности, с друге стране — дсприносе нашој тежњи да познавањем права лакше одолимо у огорченој борби за живот, којој смо сви немилосрдно изложени. Поред овога велики процеси престављају и велике сензације, са сијасет гледишта, а специјално данашњи век, он је увек сензација, у којему опис трагедије на електричној столици јаче делује, него најсензационалнији међународни трговински уговор. Кад су судије и адвокати свесни да изнад њиховог рада стоје три Дамаклова мача: мач закона с једне, мач морала с друге и мач јавног мњења с треће стране — онда је више него јасно, да први у свом раду увек остају најобјективнији сталеж, а други најенергичнији. Чести су случајеви да иа неком увиђају где треба употребити чисту математику, која нема два већ само једно мерило — судије и адвокати с вештацима муку муче, да не изврћу најегзактнију од свих наука. Зашто то? Ја мислим да је најважнији узрок овакве аномалије тај, што овај ред изнад своје главе осећа само један мач морала, али први не осећа, јер законске последице своје радње не познаје као што би их познали судије и адвокаги, а други не осећа, јер иако се погреши, та ће се грешка свалити на главу судија и адвоката. Сталним надзором ове три силе, три мача која бдију над карактером судија и адвоката, ми објашњавамо појаву, да су у најкорумпиранијим срединама судије например увек остајали иајобјективнији друштвени ред. Од правила ^ио<3 рппарј р1аси11 ћу13 ћаће! У1^огеш судско-адвокатски ред се најдаље одмиче. А у овом реду своју најјачу примену налази и треба да нађе чл. 172 Душановог Законика: „Всаке судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху царства ми". Веру у једну организирану заједницу ништа брже не ствара, а љубав према њој ни-