Бранич

Страна 142

.Б Р А Н И Ч-

Бро 11 —12

1 треба да су учињена за време од десет година рачунајући у назад од дана када је подигнута тужба за побијање или подигнут приговор. Раније учињена правна дела не могу се на основу ове тачке побијати. 3. У §-у 2 тачка 2 вели да се могу даље побијати: „сва правна дела којима се наноси штета веровницима дужниковим, и која су учињена за време последње две године пре побијања, ако је друга страна морала знатш за намеру оштећења." У тачци 1 дакле тражи се позитивно знање противника о намери дужниковој да тим правним делом оштети своје повериоце, а у овој другој тачци тражи се да је друга страна (она са којом је дужник уговорио) морала знати за дужникову намеру оштећења својих поверилаца. Није потребно да' је она баш знала за ту намеру. Али да је била брижљивија у оцени околности, онда би она сазнала за ту намеру оштећења. Има дакле до ње кривице (си1ра) што није сазнала оно, што би, употребљујући већу пажњу, сазнала. Да је страна морала сазнати за ту намеру при потребној пажњи, пбдатке за то има да пружи онај који по бија дотично правно дело. И по овој тачци побијање правног дела ограничено је на само она правна дела дужникова, која су учињена за време од две године, рачунајући у назад од дана подизања тужбе за побијање или приговора. Ако је дакле дужников сауговорач, будући небрижљив, пропустио да сазна да је то правно дело дужник пре дузео у намери оштећења својих поверилаца, а тужба за побијање је поднесена пошто су протекле две године од дана учињеног правног дела, онда се том тужбом то правно дело неће моћи побити. 4. У тач. 3. § 2 говори се о томе да се могу побијати сва правна дела којима се наноси штета веровницима дужниковим, а која је он учинио, за последње две године пре побијања, а) према своме сада брачноме другу (муж дужник према жени, жена дужник према мужу), било да је то дело учињено пре но што је тај брак закључен или у току трајања брака; б) према другим блиским својацима 2 ); в) или у корист лица под а) и б). Али ова се правна дела под а. б. и в. могу побијати само онда ако је друга страна (она према којој је дужник извршио дотично правно дело, на пр. којој је продао, дао под закуп) знала или је морала знати за дужникову намеру оштећења његових поверилаца. Поверилац који побија правно дело по овој трећој тачци §-а 2 мора доказати да му је тим делом нанесена штета (да се дакле не може измирити из имовине

2 ) Лицима означеним у § 4. пројекта.

дужникове), да је оно учињено за последње две године пре побијања, да се дужник налази у брачном или својачком односу према лицу према коме је дело учињено или у чију је корист учињено. Тужена пак страна треба да докаже да у време предузимања правног дела, које се побија, није знала или да није била небрижљива што није сазнала за дужникову намеру оштећења својих поверилаца тим правним делом, чије се побијање захтева. Израз „није морала знати" у овој тач. 3. значи дакле исто оно што је казано у §-у 3. став 2 стечајног закона, да је дакле то незнање последица пропуштања потребне пажње. б) 4. Даље се могу побијати по тач. 4. § 2. „уговори о купњи, промени, добављању (лиферовању) 8 ) које је дужник склопио за време последњих шест месеци пре побијања, ако је друга страна знала или морала знати да дужник поменутим уговорима отуђује имовину у бесцење на штету својих веровника." Из масе правних дела, која дужник може предузети и која могу бити на штету његових поверилаца, пројекат издваја у тач. 4 § 2 уговоре о куповини, промени и добављању. Да би се ови уговори могли побијати није потребно да је њиховим склапањем дужник ишао намерно на оштећење својих веровника. Довољно је да веровник, који побија, докаже а) да је једним од тих уговора веровник одиста оштећен (јер дужник нема друге имовине, из које би се поверилац наплатио), б) да је тим уговором имовина отуђена у бесцење, што зњчи, с обзиром на § 559 грађ. зак., да је дужник примио испод половине вредности ствари, коју је отуђио, в) да је друга страна, она која је склопила са дужником уговор о купњи или промени или о добављању, знала или да је услед небрижљивости пропустила да сазна да дужник поменутим уговором отуђује имовину на штету својих веровника, дакле да дужнику не остаје довољно имовине за измирење веровника, г) да је дотични уговор закључен у току последњих шест месеци пре побијања дотичног уговора. Рокови од десет година (§ 2 тач. 1), две године (§ 2 тач. 2 и 3) и шест месеци (§ 2 тач. 4) долазе у преклузивне рокове, т. ј. кад они протеку онда се побијање не може предузети, 4 )

3 ) Уговори о лиферовању (добављању) је куповина ствари коју продавац нема у моменту продаје, него коју тек мора да набави (добави). ') Ваг1бсћ-Ро11ак, стр. 219 не сматра ове рокове као преклузивне г его као претпоставку за постанак права на побијање. Тужилац има да докаже да рокови нису протекли.