Бранич

Страна 164

„Б Р Л Н И Ч"

Број 11—12

По питањима експроириације надлежни су: делом првостепени судовн, делом Миннстарство Грађевина. По питањима таксеним и трошаринским надлежан је Министар Финансија. Један такав изузетан случај је и у овоме спору. Акт општинске власти, који је изазвао овај спор, заснован је на закону о општинској мерини, а не на закону о општинама. Чл. 26. правилника за извршење тога закона прописано је: да се противу решења и пресуда општинског суда подносе жалбе надлежној полицијској власти, а противу одлука ових — подноси жалба Министру Народне Привреде, који решава у последњем степену. Тнм законским одредбама одређене су за све спорове по закону о мерини друге инстанце за изјављивање жалби, различите од оних које су предвиђене чл. 170. зак. о општ. По тим одредбама као прва виша власт појављује се полициска власт. Али како је чл. 18. зак. о ДУСУ., који је доцнијега датум^, прописано да се противу одлуке прве више власти подноси тужба управном суду, том је одредбом измењен чл. 26. правилника за извршење закона о мери.ни у толико, што се противу одлуке прве надлежне — полициске власти не подноси жалба вишој управној власти, већ тужба управном суду. Према томе по зак. о мерини, до установљења управних судова, Државни Савет уопште није био надлежан. А од установљења тих судова појављује се надлежност Државног Савета само по закону о ДУСУ, као врховног управног суда, а не по чл. 170. зак. о општинама као врховне управне власти. Државни Савет није усвојио разлоге изнете у овој жалби. Ни оне под 1. ни оне под 2. Већ је својим решењем од 19. фебруара 1930. год. Бр. 257/1930. решио да се жалба РФЦ одбаци, а пресуда управног суда од 24-Х-29. Бр. 17.806 оснажи. III. Питање надлежности је у пракси веома важно. Употреба правних средстава везана је за рок и за надлежну власт. Ако се правно средство не упути надлежној власти, сматра се као да није ни употребљено, и не може се доцније, пошто је прошао рок, обнављати. Стога је и судска пракса у овим питањима изнад свега важна. Овде смо изнели један случај, у коме је правно средство употребљено у 1926. год. А Државни Савет, на основу одлуке Опште Седнице из 1927. год. одлучио у 1929. год. да је то правно средство поднето надлежној власти. Опширни разлози, наведени у последњој жалби Државном Савету, су истовремено и разлози којима се доказује

нетачност те одлуке Опште Седнице Државног Савета. Са разлозима Државног Савета није се у овом питању сложио ни Београдски Управни Суд, али је по истима морао поступити, пошто су за њега обавезне. Од значаја је да и наши коментаристи управнога права сматрају да та одлука Опште Седнице Државног Савета није на закону основана. Тако гг. Љуба Радовановић и Др. М. Илић у своме издању Одлуке Државног Савета год 1930. (књ. I стр. 15. случај 5) веле да та одлука није основана на закону. Г. Б. Франтловић у своме издању Закона о ДУСУ. и Закона о пословном реду год. 1930. стр. 17 не каже то директно, али дискретно скреће пажњу практичарима на ту одлуку, по којој је чл. 18. зак. о ДСУС на територији Србије изгубио сваку важност, јер га Државни Савет према одлуци своје опште седнице чија је одлука обавезна за оделења, не примењује. Административни спорови, који настају услед одлука општинских власти су веома чести. Да не би други, држећи се закона о ДСУС, у употреби правног средства противу одлуке прве више власти, среског нанелника, прибегли тужби управном суду, скрећемо им овим рефератом пажњу на наведену сдлуку Опште Седнице Државног Савета, по којој треба поднети жалбу Државном Савету. Самуило Демајо, адво ат Верски обзири парничара нису разлог за одлагање рочишта за заклетву. Фирма Ф. Ф. С. из Лиона, преко свога пуномоћника, тужбом својом од 29. маја 1929. год. Бр. 48412. тужила је Београдском Трговачком Суду госпођу Н. Н. трг. из Београда за дуг од 8.775.20 фр. фр. од узете робе. За доказ свога потраживања понудила је туженој главну заклетву. Тужена Н. Н. преко свога пуномоћника, на рочишној белешци од 7. октобра 1929. год. изјавила је: да прима главну заклетву да тужилачкој фирми ништа не дугује. На основу те изјаве Београдски Трговачки Суд пресудом својом Бр. 86489 досудио је туженој главну заклетву на околност: да тужилачкој фирми не дугује ништа, па ако се на ово закуне, онда да се тужилачка фирма одбије од свог тражења, а ако се не закуне, онда да плати тужиоцу спорни дуг са таксом и трошковима. По жалби тужене стране Касациони Суд решењем својим Бр. 3684/30. оснажио је предњу пресуду. На рочиште од 4. јуна 1930. год. одређено ради полагања заклетве, тужена Н. Н. није дошла, већ се јавила актом којим тражи одлагање рочишта, јер је, вели, болесна