Бранич

Страна 102

„Б Р А Н И Ч"

Број 3

квом односу нема ни задруге ни кућне заједнице. Оваква солуција с обзиром на циљ и суштину задруге и заједнице није логична, али она је на закону основана, а за закон је меродавна не логика,већ воља законодавчева изражена у јасном законском тексту. Намеће се питање како да се схвати заједница живљења, тај други заједнички елеменат и задруге и кућне заједнице? Андра Ђорђевић у свом делу: Наследно право Краљевине Србије, каже: „Под заједницом живота свију задругара и домаће чељади разуме се заједничка трпеза и подједнако снабдевање свију задругара". Из овакве дефиниције произлази да елеменат заједничког живљења постоји само ту, где се сви задругари и домаћа чељад купе око једне заједничке фамилијарне трпезе, и свој латентни контакт манифестују сваког ручка и вечере. То ипак не значи да онај члан, који би био од те трпезе за извесно време удаљен, тим самим раскида све везе са заједницом. Напротив у задрузи и у кућној заједници он остаје њихов члан, ако било којим путем није засновао своју посебну трпезу, своје самостално огњиште, и тим престао да плодове свога рада по својим способностима уноси у заједничку ризницу. А чим се то деси, такво лице које на заједничку трпезу не ставља плодове свога рада, губи право да са те трпезе ишта тражи. Нађе ли се за њом, он више није члан, него гост који за трпезу не седа по свом праву, већ по породичним обзирима. Проф .Перић у свом цитираном делу још је прецизнији од Ђорђевића: „Заједница живота, то је заједница рада и обитовања у истом дворишту, оно свакодневно дружење, које је могућно и поред тога што поједини брачни парови живе по засебним стајама и одвојено обедују" — каже он. Са Перићевим коментаром о суштини овог елемента у задрузи, идентичан је текст чл. 964. Општег Имовинског Закона. По овом закону ,,не треба помишљати на какво здање или здања, јер становала домаћа чељад у једном здању или више њих" — кућна заједница постоји — ,,док им је год у домаћој заједници имање, живљење, радња и тециво". Из овога и за задругу и за кућну заједницу произлази, да заједница живљења не значи сталну нераздвојност у апсолутном смислу, већ сталну органску везу, управо стално кретање око једне осовине — заједничке трпезе. Једна задруга или кућна заједница могу имати такву поделу рада, да један члан са својом чељади станује у једној згради на крају тога или другог села и води бригу о козама, други члан са својима далеко од њега, водећи бригу о овцама, а трећи на централном огњишту, старајући се о усевима. Сва три члана не морају обитавати у истом дворишту, нити пак увек заједно вечеравати, како би то произашло из Перићевог коментара. Они раде одвојено, јер то задружна подела рада захтева, они већи део времена живе подвојено, јер су стаје подаље једна.