Бранич

Страна 106

„Б Р А Н И Ч

Број 3

сталним радом и привређивањем. Као што се оснивањем свог дома манифестује нестанак заједнице живљења, тако ће се задржавањем стоје плате или зараде за себе, или куповањем имаовине на своје име манифестовати да је нестало и заједнице рада и привређивања. Противна солуција не само што би била у опреци са грађ. зак. и 0. И. 3., са природом задруге и кућне заједнице и са духом индивидуалног модерног законодавства, већ би била у опреци и, са правном логиком и здравим разумом. Ако би задруга и заједница могле постојати без својих елемената, које закон тражи — онда би један ужички или црногорски сељак, чији се стриц настанио у Београду пре 30 година, и ту дошао до доброг имања — могао од њега или његове деце тражити признање задруге односно заједнице, а своје тражење засновати на томе, што нема доказа да је извршена формална деоба оне колибе на Златибору или Ловћену. Богати стриц или брат из Београда узаман би наводили да њихово родно место формалне деобе код власти уопште није познавало, или да деобе уопште није могло ни бити, јер није било ничег за поделу, као и то, да су све задружне везе давно раскинуте и да сви они: овај у Београду, а остали на Златибору или Ловћену већ преко 30 година самостално живе, раде и привређују, самостално сваки по тапијама на своје име своја имања стичу, поседују и т. д. Оваква солуција, којој нема базе ни у једном закону, нити и једном правном делу, а коју су ипак извесни ,,научници" ргоће\уе15е заступали није досад своју потврду добила ни код једног суда у домену Грађ. Зак. и Општег Имовинског Законика. У противном законски прописи о елементима, без којих нема ни задруге, ни кућне заједнице, били би излишни, јер би само сродство било довољно, да овај однос по потреби ствара. У том случају деца данашњих београдских јавних радника и привредника, који су пре више деценија напустили своја родна места, и у Бееогаду основали своје самосталне домове, живели и привређивали искључиво за себе, морала би да насилно улазе у задруге и куће са лицима, с којима ни њих, ни њихове очеве сем сродства ништа није везало. У том случају синови и унуци црногорских исељеника, који су се у Србији пре деценија населили, морали би да своје очевине деле са оним сродницима из Ловћена, само зато што нема доказа да је формалним актом подељена она сићушна колиба, у којој су пре 50—60 година рођени, или што исељеник деобу није тражио, јер је та колиба остала оцу, или најзад што за деобу није било ништа, па ни колибе, Из главе XV. Грађ. Зак. и чл. 964. О. И. 3. јасно је да без обзира на сродство, ни задруге ни кућне заједнице нема ту, где задружном или кућном односу недостаје било који од еле-