Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 125

поред јасног и одређеног прописа чл. 153 закона, у коме је проведено опште начело застарелости права државе на наплату разрезаног пореза, јер би то значило: допустити постојање залоге и онда када је дуг угашен, какав дуг не води за собом право на залогу (§ 306 Грађ. закона). У прилог оваквог схватања ствари иде и „Грађа за реформу непосредних пореза" званично издање Министарства финансија. У овој књизи изнета су три засебна законска пројекта Закона о непосредним порезима без пројеката анкетне мањине. Први законски пројекат у чл. 185 у погледу застарелости има једну овакву одредбу: „У случају осигурања потраживања државе, у смислу горњих одредаба нема места застарелости"; други законски предлог у свом чл. 146 садржи опет овакву одредбу: „У случају осигурања у чл. 143—145 споменутих потраживања државе вреде одредбе грађанског закона о застарелости", а трећи законски пројекат у својим одредбама о застарелости (чл. 135—138),које су, са незнатним изменама само у погледу рокова, истоветне са одредбама данашњег закона, није усвојио ни једну од горе наведених редакција у погледу застарелости обезбеђених пореза ручном залогом или хипотеком, па их није усвојио ни пројекат који је постао закон и данас важи. Из овога је несумњиво јасно да је тежња и тенденција законодавца била, да одредбе о застарелости важе у пуном свом обиму без икакве резерве за све разрезане порезе, били они осигурани залогом или не. С друге пак стране за напред изнето становиште налазимо ослонца у самој природи заснованог облигаторног одношаја између државе као повериоца с једне и пореског обвезника као дужника с друге стране. Овај облигаторни однос пореског обвезника према држави као облигаторни однос јавно правног карактера заснован на одредбама Закона о непосредним порезима, не може се сврстати у ред оних облигаторних обавеза заснованих у приватно правном саобраћају, те се у погледу застарелости не могу применити ни оне законске одредбе постале специјално за облигационе дугове у систему грађанског права, а то тим пре, што законодавац у погледу застарелости оваквих тражбина није учинио никакав изузетак, међутим држави је Законом о непосредним порезима огарантовано непосредно право егзекутивне наплате без великог формалног поступка, те је њено право наплате у далеко повољнијем положају од права наплате једног обичног повериоца. Најзад, за овакво своје мишљење налазимо ослонца и у одредби чл. 31 Уредбе о осигурању, принудној наплати и о ненаплативости пореза. По овој законској одредби држава право залоге стиче и пописом у егзекутивној наплати, које право залоге има иста дејства као и ручна залога, односно хипотека или интабулација, па ипак за ову залогу конституисану егзекутивним путем закон у истом пропису уредбе наређује овог