Бранич

Број 4

„Б Р А Н И Ч

Страна 149

суђу. Уопште пак узевши, функционисање пом. поступка не би се могло ни замислити без те установе. Њен практични значај одговара тачно њеном теоријском оправдању. У теорији се наиме учи, да је у реформираном кривичном судском поступку, где је спроведено оптужно начело, тужилац стварни господар спора - с1оттиб Шјз - готово као у каквој грађанској парници. Уверили смо се међутим, да то није само један згодан теоријски постулат, већ да је у истини тако. Јер судови своје делање у многоме подешавају према захтевима странака, а нарочито државног тужиоца, као стварног покретача и носиоца кривичног поступка. — Што је пак речено за државног тужиоца, важи у неколико и за приватног тужиоца, односно приватног учесника као тужиоца. — Те тако и у овоме поступку долазе до изражаја познати принципи цивилног процесног права: пе ргосесШ јис!ех ех о№сш, пе еа* јис!ех иНга регНа раг*шт, ако не правно, а оно бар стварно. Наравно, има ту нианса, које се теоријски готовр и не могу тачно претставити и које се могу лепо уочити само поводом појединих конкретних случајева у пракси. Уопште пак, питање о томе: колико је суд стварно дужан да се обзире на захтеве и предлоге странака, а напосе државног тужиоца, и да их се придржава, спада у ред најделикатнијих правних питања односно проблема, које нови кривични поступак са собом доноси. А само правило, да је суд везан једино за чињеницу одн. фактичку страну оптужбе, а не и за правну, није од велике користи у пракси, јер се тиме поставља само једно друго питање, још деликатније и теже од правног. а то је разликовање чињеница на фактичне и правне, које се провлачи кроз све правне дисциплине. Зато и државни тужилац и суд морају у међусобном односу увек бити концилијантни, пошто иначе њиховој борби за право не би могло бити краја и та би борба потсећала много на ону правну појаву, коју су римски правници називали ргоћапо сНаћоПса. Складност пак њиховог делања, поред обичне увиђавности и узајамног попуштања и помирљивости, доприносе у пракси доста и многи правни принципи, као што су н. пр. принцип ш с!ићЈо рго гео, забрана ге^огтаНо т решз у ширем смислу, и др. Уопште би се пак о односу суда и државног тужиоца, са пра-ктичног гледишта, могло рећи то, да се никаква важнија одлука не доноси без саслушања државног тужиоца. И то не само у погледу одлучивања о кривици, већ и кад се тиче извесних издатака из судске одн. државне касе. Н. пр. кад истражми судија одреди награду вештацима за извесно вештачење, он о томе извештава државног тужиоца, који има да стави своје примедбе, па ако не би било сагласности између ових двају органа, онда се предмет износи суду на одлуку итд. Основни пак принципи, чије се дејство јако запажа у примени новог кривичног судског поступка и који овоме дају