Бранич

С!трана 212

„Б Р А Н И Ч"

Брбј 5

Узмимо случај да је лице А са једном скупоценом вазом лица Б разлупало главу лицу С. На главном претресу А је оптуженик, Б је оштећеник, а С је или његова породица, привагни учесник. Заступник оштећеника Б нема потребе ни да иде даље од приватно-правног потраживања, јер питање кривичне одговорности следе: државни тужилац у име јавних, и приватни учесник у име приватних интереса. Из законског текста § 269 К. С. П. видимо да законодавац дели личност оштећеника од личности тужиопа, као и да различито одређује круг њиховог права на главном претресу. Ту се изрично каже да оштећеник добија реч „одмах после тужиоца", али се истиче питање да ли законодавац ту мисли само на државног тужиоца. По § 6 К. С. П. „под тужиоцем се разуме како државни тужилац, тако и приватни тужилац и приватни учесник" те кад се даље у закону каже „тужилац" онда је јасно да се ту подразумевају обе врсте тужиоца. Према овим аргументима § 269 говори само о оштећенику (лицу Б из горњег примера) али не и о приватном учеснику, у чија права на главном претресу овај пропис уопште и не залази. Ова аргументација почива на стакленим ногама са два разлога. ГЈрви је тај што §6 К. С. П. уз речи „привтни учесник" веже и § 54 стављајући га у заграду, а у том параграфу на који ова одредба из § 6 упућује, говори се о приватном учеснику као супсидијерној личности, која долази место државног тужиоца. Из тога јасно произилази да закон под појмом тужиоца разуме само оног приватног учесника, који долази на место државног тужиоца. Значи, да сви остали приватни учесници долазе ван овог појма, а потпадају управо под не најсрећније изабрани термин оипеленика. Друга слабост ове аргументације лежи у томе што § 269 говори само о тужиоцу и оштећенику. Кад се као тужилац не узима приватни учесник, који се на претресу појављује на место државног тужиоца, већ уз овог — онда се он може узети само као оштећеник, о којему тај законски пропис говори. Нас за сада управо и интересују права таквог приватног учесника, који на главном претресу делује уз државног тужиоца, јер су права онога учесника који ступа на место државног тужиоца ван сваке дискусије. Али ови аргументи нису довољни и њима се незаконитост праксе која приват.ног учесника ограничава у речи на главном претресу не може доказати. Напротив незаконитост овакве праксе доказује се другим аргументима, које садрже и § 52 и § 269 Зак. о крив. "суд. поступку, чије су одредбе не у контрадикцији, већ у пуној сагласности. По § 52 приватни учесник који се на претресу појављује уз државног тужиоца има два основна права.