Бранич

Страна 232

„Б Р А Н И,;Ч

Број 5

По К. Р г а п к - у, ор. с., 187—188, противправноет није позитивно обележје бића к. дела али њен недостатак јесте негативно (обележје). Другим речима, извршилац дела не мора бити свесан противправности свога дела али мора бити свесан непостојања негативних стварних околности, околности које би — кад би постојале — огстраниле противправност дела. На овај начин свест о непостојању пом. негативних околности улази у појам умишљаја. Тако, по овој теорији, ко није био свесан да постоји нужна одбрана, ако у овој заблуди убије тобожњег нападача, није умишљајни извршилац дела убиства. Ову Р г а п к-ову теорију примили су. измећу осталих и 1л821> бсћгшсИ, ор. с. с. 249—251. Коћ1гаибсћ, у својој оштроумној расправи 1гг1ит. . с. 59—72, дао је најјаче разлоге противу.ове теорије. У ствари, свест о противправности или је обележје бића к. дела или није; прими ли се друга алтернатива — да није — онда је логички немогућно да је њено недостајање негативно- обележје. Али најјачи аргуменат протиз ове теорије јесте њена практична бескорисност. Повлачећи закључак из својих принципијелних поставки, К. Ргапк каже: умишљај је искључен када извршиоц у заблуди држи да постоји околност, чије би стварно постојање искључило умишљај. До истог резултата доводи и правилно развијена наука о умишљају и заблуди и без теорије свести о непостојању негативних околности. Сасвим је разумљиво да ће А који мисли да је овлашћен да употреби нужну одбрану и против будућег нападача бити кажњен, ако у тој заблуди убије човека. Исто тако је разумљиво да А неће бити кажњен за умишљено убиство ако, мислећи да се налази у нужној одбрани, убије човека. У првом случају А ће бити кажњен за то што, на основу изолозане одредбе § 21 к. з., незнање или неправилно схватање к. закона не извињава; у другом случају, А неће бити кажњен за умишљено извршење убиства из простог разлога што је био у заблуди о једној правно релевантној чињеници — противправном нападу. И кад не би било одредбе из § 20 к. з., наведени случајеви решавали би се, на осн. §§ 16 и 19 к. з., у смислу одредбе из § 20 к. з. Према томе Ргапк-ова теорија свести о непостојању негативних околности, коју је закон примио, не даје никакве стварне користи. 4. Заблуда о небитним обележјима бића к. дела никад не искључује умишљај. Небитна обележја бића к. дела могу бити различита и могу се односити: а) на својства, вредност или припадност ствари која је објект к. дела. — Ко украде јеванђеље, мислећи да краде свежањ банкнота; ко украде десетодинарку, мислећи да краде хиљадодинарку; ко украде Б-ову ствар, мислећи да краде Г-еову ствар, — увек је умишљени извршиоц дела крађе из § 314 к. з. Својство, вредност и припадност ствари одређеном лицу нису