Бранич

Број 5

„Б Р А Н И Ч-

Страна 241

ским прописима. Судовима се не сме допустити да они мимо, већ постојећих законских одредаба, доносе одлуке супротне овима, па ма те одредбе биле застареле и ма колико да не одговарају приликама. Судови не само да не могу, него и не смеју да воде правну политику, јер то је правО' законодавне власти. Дакле, мада за развијени банкарски саобраћај, нису баш тако подесне одредбе о јемству из грађ. законика из 1844, ипак оне се морају применити, по оном старом правилу с!ига 1ех зес! 1ех. Али зато странке имају пуно средстава на расположењу да о<ве законске тешкоће, ако су оне доиста такве, избегну обвезујући се као садужниии, дајући јемство у виду меничног јемства, одричући се унапред приговора предходне тужбе и т. д. Важно је наломенути још и то да ова одлука К. С. није могла бити донета ни по обичајној норми, зато што обичајна правила баш и кад би постојала, могу бити примењивана само у контрадикторном поступку, а никако по сумарном поступку, какав је поступак код стављања обезбеђења (забране и прибелешке). Ово зато што суд није дужан да познаје правне обичаје, већ њихово постојање странке морају доказивати. * * * Мислимо да смо за наше тврђење, да гарантно писмо издано у трговачком т. ј. банкарском саобраћају, нема никакву привилегију самосталности, навели доста аргумената. После свега јасно је, да гарантно писмо издано од банке, трговца, занатлије и земљорадника има, (1е 1е§е 1а1а исти карактер, карактер јемства из општег грађанског законика.