Бранич

Стрчна 240

,Б Р А Н И Ч"

Број 5

је оснажио једно решење Шабачког Првостепеног Суда, у коме је гарантно писмо издано од банке, сматрано као обично јемство, из општег грађанског законика, и тужилац одбијен од траженог обезбеђења, зато што тужилац није доказао немогућност наплате од главног дужника § 829. г. з.), а поред тога и зато што гарантно писмо није могло бити доказ о постојању обавезе главног дужника, коме се обезбеђење тражи. Ова одлука по нашем схватању је сасзим правилна. Али најновија пракса К. С. одустала је од ранијег гледишта и сада сматра гарантно писмо, издано од банке, за самосталну обавезу, и на основу њега одобрава обезбеђења. Ништећи решења нижих судова К. С. у својим примедбама позивао се на тач. 5. §. 17. зак. о устројству трг. суда. У жељи да ствар постави на своје право место, Београдски Трг. Суд, одбијајући тужиоца од траженог обезбеђења, у своме решењу бр. 75066. од 1. новембра 1930. год. поред осталог навео је и ово : „То пак што је гарантно писмо нздано од банке, има вредностц само у толико што се оно сматра, као такво, за банкарску операцију, а та чињеница има утицај само у толико, што је за решавање по истом надлежан Трговачки Суд §. 17. тач, 5. за\к. о устројству трг. суда, и преко тога\иишта више. Дакле, из чињенцце, да је ово гарантно писмо банкарска операција, не може се, али ни у ком случају, извести закључак да је ово нека самостална обвеза, независна од главне обавезе за коју се јемчи, а ово с тога што о томе трговачки законик, нити ма који други спецпјални закон, не говорп ништа, те се имају применити одредбе грађ. законика о јемству, што је оцде учињено. Оваква врста јемства није према изложеном, изузета од општих правиАа о јемству, јер да \је то уч ињен/ћ, онда би морали постојати законски прописи, који би изрично одређивали садржај и прпроду оваквог јемства, по коме би се исто могло разликовати од општег јемства из грађ. законика." Касациони Суд примедбама свога III. оделења бр. 15774 од 1. дец. 1930. год. псништио је ово решење и поред осталог текстуално каже ово : „Разлог суд1з Да се ова обавеза има да сматра као -грађцн-, ско јемство не стоји, јер је ово гарантно ппсмо самостална обавеза банчпна, потпуно одвојено од обавезе дужника Жака Булиа, и као таква наступа од момента неиспуњења услова загара.чтованих у издатом писмену, без обзира на то, да Ћи се поверилац за своје потраживање овим писмом могао или не после протека рокова да наплати од свог дужнпка. Према томе нема места нп примени §. 829. грађ. зак." Да је неки нижи суд донео решење или пресуду без материјалних законских прописа, као што је ова одлука К. С. то би од виших судова, нема сумње, било поништено. И доиста право би и било, јер судови су псзвани да примењују законе и због тога њихове одлуке морају бити засноване на закон-