Бранич

Број 5

.ВРАНИ Ч'

Страна 257

лнко лана пре отварања стечаја, не буду стављени у повољнији положај на рачун других поверилаца стечајне масе. Према томе а с обзиром на поменути законски пропис § 11. стеч. зак. и поверилац Француско-Српска банка за ово њено потраживање има се сматрати као обичан необезбеђени поверилац са истим правом као и остали необезбеђени повериоци ове стечајне масе. Београдски Апелациони Суд нашао је да је ово решење правилно и на закону основано како са разлога у њему изнетих, тако и са ових: У § 11. став. 3. стечајног закона прописано је престајање пс самсм праву свих разлучних права, стечених за последњих шездесет дана пред отварање стечаја тек извршењем ради намирења или обезбеђења. Смисао је овога прописа: понишгај ноБС-стечених разлучних права принудним путем, која дотле нису постојала; то је значење речи гек у овоме законском пропису. Из чл. 7. тач. 1. уводног закона за стечајни Закон види се, да се у § 11. став трећи стечајног Закона мисли на „иззршење ради намирења или обезбеђење" по новом закону о извршењима и обезбеђењима (који је у време ступања на снагу стечајног закона био још у пројекту) кад он буде ступио у живот. А у овоме последњем се о извршењу ради обезбеђења говори у прописима §§ 322. и даље. Према поменутом чл. 7. међутим, .за време док Закон о извршењу и обезбеђењу не ступи на снагу, имају се примениги одговарајући прописи о извршењу и обезбеђењу из досадашњег Законика о грађанском поступку. У овоме последњем пак о обезбеђењима се говори у гдави XIV §§ 376—425.) који прописи једино одговарају прописима о извршењу радн обезбеђења из новога закона о извршењу и о обезбеђењу. Према томе се на основу самога Закона, § 11. тач. 3. има применити и на сва принудна обезбеђења из грађанског судског поступка па и на забрану, која постоји у конкретном случају. У осталом ово је и са гледишта логичног тумачења једино правилно решење. Јер, у Закону нема разлсга за противно у:глмање. Пропис § 10. се не односи на овакве. већ на друге случајеве. Стазити пак у гори положај разлучно право, стечено на основу извршне пресуде, па га сматрати за поништено, док тако исто не поступити са разлучним правом, стеченим на оснозу обичне исправе, која није била ранпје предмет оцене у спору, било би решење логички неоправдано. јер се њиме вређа основно правило у стечају: једнако поступање са повериоцима. По §§ 381. и 469. грађ. суд. пост. и у једном и у другом случају ствара се у ксрист повериоца једно исто заложно право, које дотле није постојало и то и једно и друго п ринудним путем, па се с тога и у једном и у другом случају логички намеће решење, да је како једно тако и друго по сили § 11. став трећи стечајног Закона поништено.