Бранич

г

Број 6

,Б Р А Н И Ч-

Страна 327

сматра чисто логичком, јерсу из ње избачени сви социолошки и историјски елементи. Та је теорија конструисана у смислу чисте правне теорије (по његовој гете КеМзкћге), која има за подлогу јерархију правних норми (теорија градуације норми 5/м/епфеопе). Помоћу ове конструкције Келсен долази до идеје једне једине светске државе, која до душе још није реализована а која нам се већ у садањој епохи намеће правном логиком, јер развитак међународног права неминовно нас води ка једној тИаз тахта. И ако се подуже задпжао на Келсеновој теорији писац наглашује, да у оквиру ове његове сгудије неће ближе анализирати ни аргументацију проф. Тг1ере1-а ни георије проф Ке1зеп- а, већ само текстове послератних устава што му и јесте главни задатак. Ипак зато, писац сматра за дужност да укаже у чему је разлика између њега и Келсена, пошто је и писац присталица монисгичког схвагања јавног права. Аутор каже, да се начело рационализације власти, које је он нарочито проучавао у историји уставног права, не слаже са дуалистичким схватањем већ је приближнији монистичком управо оном систему који заступа и чији је гворац бечки проф. Келсен. Али по мишљењу писца до монистичког схватања може се доћи и другим путем, не преко теорије примата међународног права већ путем мегода историјског емпиризма, који долази до изражаја у текстовима послератних устава. Код прсф. Келсена, идеја о јединсгву јавног права почива на логичком схватању јерархије правних норми које све проистичу из једне опште норме и у исто време највише, норме међународног права. И писац тежи монистичкој солуцији проблема, али он не тражи решење у формалној правној логици, већ у правном емпиризму, управо у историјској еволуцији; не у логичким категоријама већ у историјским т ј, у историјском емпиризму јавног права. На један врло интересантаи начин одбацује писац дуалистичко схватање овог проблема. По њему, човек не може да има две правне свести, једну из спољашњег права другу изунутрашњег. Правна свест, уверење, схватање може бити само једно. Историјски процес може бити само један, јер само у циљу научне класификације ми изолујемо поједине еволуције или догађаје према њиховој природи, националном карактеру, епохи и т. д. Али ма како ми ово вг>шили у горњем циљу, постоји само једна историјска еволуција која је недељива. Исто гако познато је и то, да се деоба историје на унутрашњу и спољашњу чини само у циљу мегода у настави. Према томе из тога излази, да није могуће изучавати одвојено развитак међународног права од развитка уставног права. рИ писац закључује, пошто је и право један део историјске еволуције, и како су и унутрашње и спољашње право израз правне свести, немогуће је на један сасвим вештачки начин одвајати развитак ових форми правног поретка унутрашњег