Бранич

Број 7

„Б Р Л Н И Ч*

Страна 339

којом се разуме: неумесно газдовање и вршење издатака на разне некорисне циљеве, итд. У овом смислу појам расипништва се у многоме подудара са појмом луксуза, који је такође врло несигуран и растегљив. — Али, нас овде не интересује појам расипништва у његовом обичном или вулгарном смислу, што је ствар по све релативна и зависи од об.јективног схватања појединаца. На против, нама је стало до објективног појма расипништва, т. ј. до појма правно релевантног, који друштву одн. држави даје основа за интервенцију и предузимање потребних законских мера, у циљу спречавања и отклањања оних по друштво штетиих последица, које су са једном таквом појавом скопчане. Појава расипништва није нова, ни у правној теорији, ни у позитивном законодавству. За њу је знало и Римско Право, као што је предвиђају и регулишу и данашња модерна законодавства. У Римском Праву на пример, расипништво је сматрано као анормална појава, која, као таква, утиче и на правну и пословну способност дотичног лица. По Закону од XII таблица расипнику се је могла одузети способност за предузимање правних послова и управљање имовином, и те је послове за њега вршио његов старатељ (сига!:ог ргосН^ј). По Јустинијановом пак праву, расипник је био способан за прибављање имовине, али се није могао самостално обвезати, нити н.пр. правити тестаменат; није, дакле, имао т.зв. {е^атепН 1'ас1то асНуа. И не само, да је био ограничен у пословној способности, те да није могао пуноважно располагати са својом имовином, већ није могао бити ни субјект извесних права, нарочито јавних. Тако н.пр. није могао бити старатељ, није имао ни активно ни пасивно изборно право (јиз зиГга^п и јик ћопогит), која су права, као што је познато, јако била цењена у римском друштву. — Међутим, у кривично-правном погледу, расипништво, само по себи, није сматрано као анормално стање, те је расипник по правилу одговарао за деликте. И данашњи правни писци у главном стоје на гледишту, да је расипништво једна сопиално штетна појава, односно једна анормалност, и да треба изналазити и предузимати целисходне правне мере за њено 1 сузбијање. Како пак ту појаву није лако дефинисати, то сви, више мање, налазе, да судовима треба оставити потпуну слободу у оцењивању чињеница, на основу којих би се у свакоме даном случају могао извести закључак о њеном постојању. — Уопште узевши, расипништво на првом месту погађа саму личност и породицу расипникову, па затим и само друштво као целину. Тако н.пр. г. Др. Лазар Марковић, у своме објашњењу § 41. гр. зак., где се помиње расипништво, каже: „Ко тако троши имање, да тиме доводи у опасност опстанак свој и своје породице, може се судским путем огласити за распикућу". Сличне дефиниције ове појаве, дају и други правни аутори. Шго се пак тиче позитивног законодавства, на-