Бранич

Страна 606

„В Р А Н И Ч-

Врој 12

прописима §§ 380. и 404. гр. суд. пост., јер то право, дали је поверилац обезбеђен доволмно, припада дужнику, када би тражио скииуће обезбеђења, а не суду, који за оцену тога питања није ниједним законским прописом овлашћен." Заиста, посматрајући судску компетенцију у оваквим случајевима са чисто формалне стране, примедбе Апелационог Суда потпуно су правилне; али се и цитираном решењу среског суда не може спорити једна јака морална основица, због чега се и гледиште у њему заступљено појављује као врло целисходно, нарочито с обзиром на данашње изузетне кредитне прилике. Лер, судови су, према § 8. гр. зак. уопште позвати, да тумаче законе онако, како се то „са основима здравог разума и природне правице слаже," те је њихова дужност, да сузбијају све оно, што долази у сукоб са тим ооновима, односно, шго се противи здравим појмовима о правди и моралу. Када се пак има на уму, да се у судској пракси доста често појављују случајеви, где се за обезбеду једне исте тражбине више пута тражи обезбеђење, онда, ако би се судовима потпуно одрекло право, да се упуштају у оцену сличну оној, у коју се је у пом. решењу био упусгио срески суд, не би ништа могло стати на пут несавесним повериоцима, да честим забранама просто руинирају своје дужнике, излажући их све новим и новим парничним трошковима. — Напрзтив, такви би се поступци имали сузбијати и као једна врсга т. зв. н е с а в е с н о г парничења, које је једна од познатих болесних појава у правосуђу. Али узроци тих нојава нису увек на истој страни, већ се подједнако налазе и код поверилаца и код дужника односно, и код тужидаца и код тужених. Зато је у овом погледу потребна нарочита обазривост судова, који, тако рећи, морају у својим одлукама бити еластични, чувајући се сваког уопштавањг., с једне, и водећи увек рачуна о посебним околностима данога случаја, с друге стране.