Бранич

Број 2

.Б Р А Н И Ч*

Страна 109

знамо. Лошто грађ. суд. пост., који садржи потребне одредбе о средствима обезбеђења није предвидео и овај случај, то је појмљиво да је и код судова било колебања и размимоилажења, те су неки (Трг. Суд) и овакве забране одобравали, док су их други (варошки и срески суд) одбијали. Тим поводом приказаћемо, овде, једну одлуку среског суда за град Београд допету по овом спорном питању, па ћемо, после тога, покушати доказати, да Је то у истини најправилнија солуција и једина која има солидан зак. основ. Извесни Ф., иначе државни чиновник тражио је актом да суд одобри забрану на једну трећину његове плате, а за рачун банке X. која му је обећала зајам па жели да је на тај начин обезбеди. Суд га, међутим, од овог тражења одбије и то са оваквим образложењем : „По § 381. г. с. п. забрана је судска залога, и то присилна, значи, да њој има места онда, кад дужник неће о року своју обавезу да испуни, па поверилац, на основу судског решења, прибавља себи залогу, без обзира да ли дужник пристаје на то или не. — Међутим, кад сам дужник пристаје да повериоца обезбеди залогом, као што је овде случај, онда отпада интервенција суда, а дужник има пута и начина да повериоца ван суда обезбеди. Према томе, суд сматра, да забрану којо-м се ствара принудна залога не може одобрити на захтев дужника, већ само на захтев његовог повериоца, чија је тражбина у опасности према § 399. г. с. п. А да само поверилац, а не и дужник, !може забрану тражиги, јасно се види из § 398. г. с. п., по коме забрану може „тражити" поверилац који испуни .... А исто го јасно се види и из прописа §§. 382., 386., 399. г. с. п." По жалби потражиоца, Апелациони Суд, решењем Број 6316/31 пом. решење среског суда оснажи. Они који сматрају, да суд такву забрану треба да одобри, резонују да дужник, као суверени титулар права на своју имовину (овде плату), може овом по своме нахођењу располагати, па и према томе може, ако хоће, на овај начин и у залогу дати. Пропис § 13. грађ. зак., кажу они, налази овде своју пуну примену, пошто не долазе у обзир ни пигање јавног поретка ни обзири благонаравија. И кад такав дужник не само добровољно пристаје, него чак и сам тражи, да му се на његову имовину забрана стави, —• онда нема разлога то му не дозволити. Самим актом тражења он признаје своју обавезу, те због тога отпадају како потреба оцене постојања обвезе таквог дужника (§ 377. г. с. п.) тако и питање постојања опасности тражбине (§ 399. г. с. п.). Други, пак, чије мишљење у целосги делимо, сматрају да нема законске могућности да се таква забрана одобри, па овако резонују: Нико таквом дужнику не спори право, да својом имови-