Бранич

Страна 110

„Б Р А Н И Ч"

Број 2

ном по своме нахођењу располаже. Но то је баш разлог, да му суд у оваком случају одбије своју потпору, јер онде где „воља и наредба човечја замењује закон", судска интервенција је излишна. Да то још и боље објаснимо. Право залоге, као што знамо, може се оснивати на уговору, закону и судској одлуци — § 306. грађ. зак. Судска забрана је, нема сумња, једна од тих одлука судских којима се конституише залога. § 381 г. с. п. о томе јасно говори и ту нема спора. Оваква, дакле посредством суда конституисана, залога је несумњиво принудна. Принудна по томе, што долази као последица факта, да дужник неће или тренутно не може свога повериоца да измири, па зато сам суд, на тражење таквог повериоца а без икаквог припита дужника својом одлуком ствара залогу у корист повериоца. Да је судска забрана, поред тога што ствара залогу, још једна морална пресија на дужника, доказ је право стараоца по забрани, да узабрањене ствари одузме од дужника и на друго место однесе. С обзиром на овакав принудни карактер судске забране и као залоге и као пресуде, само по себи је јасно, да њој нема места кад је дужник тражи. А за случај пак, да извесни дужник хоће своме повериоцу, и споразумно са њиме да да неку своју ствар у залогу, онда гаква залога нема онај принудни карактер који је својствен судској забрани, већ је то чист случај уговорне и ван судске залоге. У том случају отпада потреба ма какве интервенције суда, а од споразума између повериоца и дужника зависи, шта ће се и на који начин дати. Случај који потпуно одговара § 844. г. з. С обзиром на то, да је судска забрана принудна залога, до које се долази на захтев само повериоца, постаје нам сасвим јасно и разумљиво, зашто законодавац нигде не спомиње, макар и посредно судску забрану и на захтев дужника. На против као што је и у приказаном решењу наведено, текст односних одредаба грађ. суд. пост. упућује на тумачење, да право тражења забране има само поверилац. Тако § 398. г. с. п. каже : „Поверитељ .... може тражити забрану ...Затим § 382. г. с. ., из партије „Општих правила обезбеђења", који регулише ранг заложног права између више поверилаца, не допушта могућност да је забрану тражио неко други осим поверилаца. Речи „њих" и „они" из тога зак. прописа несумњиво се односе само на повериоце. Осим тога, изгледа да би, специјално у овом конкретном случају (плата), одобрење забране било у директном сукобу са закон. одредбама о залози. Дужник, тражећи забрану и признајући тако дуг, пристаје истовремено да се узабрањени део плате и исплаћује повериоцу, јер је готов новац предмет залоге. То би, прво,