Бранич

Др. Радоје Вукчевић ИЗ ЈАПАНСКОГ УСТАВА Доношење Устава Савремени Јапан својим установама у многоме личи на царистичку Русију. Површне студије о Јапану деветнаестог века пуне су панегирика великој, жутој „фамилији" на далеком истоку. Али дубље студије откриле су у тој фамилији најкрући феудализам, каквога је у стању да сноси само тајанствена Азија. О фамилијарној солидарности нације није могло бити ни говора јер ту где су многи тражили фамилију, пронашли су клан под варварском диктатуром каквог дегенерисаног племића. Племићи — ритери имали су права на све, а сељаци — кметови дужности за све. Као и у другим феудалним државама ритери су нерадо на друге, па чак ни на свог левијатана — краља, делегирали своје прерогативе. Тако је Микадо „син Сунца и Неба" био више претставник ритерских каста, него суверен јапанског народа. Он је формално владао а управљали су стварно ритери. Борбу противу политичке свемоћи феудалног племства, К0 ЈУ Ј е У Француској водио Ришље, повела је у Јапану револуција од 1868 године. Али као ни у Француској из доба Ришељеа тако ни у Јапану из 1868 године овај антиритерски покрет није ишао даље, сем да афирмира краљеву сувереност на рушевинама ритерске. Да би то акумулирање целокупне власти извео у своју корист, јапански владар је морао наоружати од ритера понижени народ. А кад је наоружани народ обезоружао ритере, онда је пред престолом Микада морао и сам да положи оружје. Није требало дуго чекати па да се сам народ увери, да феудални терет опет оживљава на њиховим леђима. Само сада то није долазило непосредно од ритера, већ посредно преко ритерског левијатана, којему је буржоазија жртвовала своје политичке, да би преко њега очувала своје економске прерогативе. Ако широке масе нису осетиле плодове покрета од 1868 године, осетила их је јапанска буржоазија, чији је замах онемогућавао ритерски сепаратизам. Што се капитализам јаче развио, ова буржоазија је била све моћнија. Осамдесетих година прошлог века била је толико моћна, да је од Микада тражила увођење либерализма и уставности. Буржоазија је у својим тежњама била потпомогнута масом идеалиста, који су се са западних универзитета враћали у земљу, са доктринама Монтескија, Русоа, Франклина и Мила. Али те по буржоазију разумљиве доктрине нису биле приступачне ни мсћном Микаду, ни владајућим аристократима, бирократихма и милитаристима, који су у Јапану делили власт. Зато кад је требало да милитаристички Јапан дође до свог устава, владајући фактори нису изабрали ни фран-