Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 129

.својих и своје породице", док се у § 164 ст. 1. Грађ. суд. лоет. само помиње ,.нужно издржавање". У овом случају Правилник је отишао даље него закон, а то није правно допуштено и правно могућа ствар. Правилник је могао само да објасни шта се има подразумевати под појмом „нужно издржавање" и ништа друго. Овако он прелази границу своје моћи и улази у домен нормативног права. Сиромаигко право може се тражити само за један посао. (спор, кривицу) а не одједном и за више таквих. То исто безусловно важи и за уверење о имовинском стању, које се пбсебице издаје за сваки конкретан случај. Ово се јасно изводи из § 165 грађ. суд. пост. који ађ 1пШо наводи шга странка добија признањем сиромашког права „у тој парници". Према томе искључено је да би се са једним уверењем о имовинском стању могло тражити сиромашко право за више правних поелова. То нам говори наведена законска одредба, а сем тога у корист оваквог гледишта говори и чл. :2. ур. о изд. и потврди увер. о имов. стању, која изречно наводи да у сваком уверењу мора бити наведен „предмет или ■спор за који се уверење издаје". У овом правцу је и судска пракса оријентисана. Надлежност судова за решавање сиромашког права одређује се према стварној надлежности суда, који има спор да реши и према странкином месту сталног боравка. Дакле, оно може да се захтева од суда првог степена, који је законом позван за решење самог спора а чије се место у највећем ■ороју случајева поклапа са молиочевим местом боравка, а у случају да се спор има водити ван њеног места живљења, онда је законом овлашћен да га тражи од суда у своме месту, разуме се под претпоставком да тај суд има ранг оног суда код кога се мисли спор засновати. Међутим, на први поглед .добија се утисак, да се странка може обратити и стварно ненадлежном суду, ако се само једино он од судова налази у месту њеног пребивања. Јасније, странка се обраћа Среском суду ради признања сиромашког права за спор који се једино с обзиром на његову вредност има водити код Окруж-ног суда. Одмах изјављујемо, да сматрамо да законодавац и ако овде није био довољно јасан и опредељен, да се таква правна радња не да замислити са разлога: прво, са гледишта егварне надлежности, искључено је да један суд може решавати о правним пословима макар и претходним, за које је апсолутно ненадлежан, а друго, са гледишта правне логике то је нешто немогуће и неприхватлшво и такво становиште, по коме једна судска инстанција нижег степена, својим решењем обавезује вишу и стварно надлежну интанцију, не да се ничим оправдати. И не само да је овакво гледишге по овом питању у опреци са логиком ствари и основним лравним појмовима, већ је оно и у противности са принцииима државне хијерархије. Ово наводимо с тога, што је у