Бранич

Страна 256

,Б Р А Н И Ч"

Број 5

„С тога, кад је тужилац у тужби истакао да је спорно имање продао тужеиом за, у тужби одређену, цену и уступио му га на уживање — предао — а тужени са своје стране није испунио своју обавезу, платио сву куповну цену, које чињенице тужени није у спору ничим оспорио, па ни каквом својом простом изјавом — § 178 грађ. суд. пост., онда је суд имао да донесе своју одлуку о траженом испуњењу уговора а у случају неизвршења уговора о траженом раскиду истога и враћању ствари у пређашње стање. „Нетачан је и разлог Апелационог суда, да је тужба тужиочева без икаквих доказа, кад суд признаје да је тужилац у тужби поднео судску тапију, којом је и по нахођењу Апелационог суда, доказао својину спорног имања, али суд негира доказну снагу тапије за тужбено тражење, што она није и доказ о постојању уговора куповине и продаје, закљученог између парничара и о његовом извршењу. Јер, кад је тужилац тужбом тражио да се тужени осуди факултативно: или да му плати остатак куповне цене или, ако то не може, да се уговор раскине и да му тужени врати имање у својину и кад је суд овакву тужбу узео у поступак, онда има о свему овоме по тач. 3. § 304 и § 305 тач. 5. грађ. суд. пост. да своју пресуду изрече. „Па и да се узме, да није утврђено постојање усменог уговора између парничара о куповини спорног имања, те да; се с тога тужени не може осудити на испуњење уговора, онда је суд био дужан судити о својини тужиочевој на спорном имању и његовом тражењу, да му тужени врати имање у државину, пошто би у недостатку уговора куповине и продаје својина и државина туженог, односно истог имања, била без правног основа. „Најзад, погрешно је суд своју пресуду засновао само на § 140 грађ. суд. пост., кад тужени не само да није дошао на рочиште, него, нити је на тужбу одговорио, нити је ма којим актом јавио се или узео удела у парничењу. По § 140 грађ. суд. пост., тужени, који не дође на рочиште, губи тамо означена права, па и онај, који је на тужбу одговорио и чинио приговор на тужбене наводе а на онога, који на тужбу вије одговорио, нити је уопште оспоравао збића у тужби изнета. примењује се и II алинеја § 178 грађ. суд. пост. „Зато су погрешили првостепени а са њиме и апелациони суд, што су тужиоца одбили од тражења, као недоказаног а ово у толико пре, што је тужилац за доказ својине на продатом имању поднео тапију, па је тиме доказао, да има право на повраћај свога имања — §§ 218 и 211 грађ. зак." Скопљански Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 28 - III - 1932 год. Бр. 1792 дао следеће противразлоге: „Касациони суд погрешно налази, тумачећи § 170 и § 140