Бранич

Број 5

Б Р А Н И Ч*

Страна 273

с обзиром на примену Кривичних закона према странцима. 2) Примена кривичних законика с обзиром на место и лица; 3) Важност репресивних пресуда страних држава и 4) Надлежност према лицима. Даље писац излаже основе Међународног Кривичног права у Риму. Римско право, вели писац, како од својих првих зачетака тако и у време кодификације било је строго национало. У њему нема никаквих повластица за странце, па ни у правосуђу. Сви закони који су нормирали Кривично правну материју везивали су све римске грађане. И у Римском, као и у Атинском праву, странци нису изједначени са римским грађанима. Римско кривично право је, вели писац: „егоистичко и национално у своме основу". Тек император Каракала у последњим данима римске империје својом реформом проширио је Римско право и на странце. Дакле, важио је принцип територијални поред националног и није се признавала институција екстрадиције. Писац у глави III. излаже стање Међународног Кривичног права у средњем веку. Тако он долази до закључка, наводећи разне текстове, да је варварско право после пада Римске империје и дуго кроз Средњи век имало јаког утицаја на формирање модерног права и да је, како ово право тако и средњевековно право, било засновано на бази територијалног принципа. Према томе, као консеквенца излази: да кривични закони једне државе имају важности за граађне те државе само на територији те државе. Територијалност закона у Средњем веку огледа се и у томе што је важио принцип т. зв. капитулација V земљама Турске империје. Писац у глави V., поменутог дела излаже кривичну компетенцију и развој Међународног Кривичног права, као и јавног права у опште, у XIV, XV и XVI в. у Француској, које се је развијало под утицајем средњевековног ^рава а нарочито под утицајем чувеног средњевековног правника Бергола и његове школе статута. Писац доводи у везу развој Међународног Кривичног права са развојем власти монарха и цркве у Француској, као моћних фактора у државном и социјалном жнвоту ондашњег друштвеног склопа. Тако од установа црквених које су биле у вези са кривичним правом спомиње право азила (1е сЈгоИ: (ГабПе), које је укинуто доцније, законом од 1539. год. Исто тако привилегије клира биле су од великог утицаја на развој Међународног Кривичног права. Та територијална компетенција развијала се је паралелно са развојем краљевске власти. Писац критички разматра гледиште писаца т. зв. школе статута, Бертола и др., који су компетенцију судова заснивали на статусу домицила. У глави VI. писац се бави изучавањем развоја идеје о кривичној правној компетенцији у Француској држави за