Бранич

Странл 331

,Б РА Н И Ч"

Број 7

љења својих захтева и стављања предлога. — Међутим, законодавац, и ако је изгледа давањем напред поменутих права оштећенику, коЈа истина нису онаква и ономе обиму каква су дата гужиоцима — странкама у поступку, имао на уму и осећао да свако кривично дело вређа и интересе (било материјалне или моралне) онога лица противу кога је уперено, није у поступку оштећенику дао једно од најосновнијих права — право да на пресуду или решење првог суда изјави незадовољство (жалбу, призив или ревизију) вишем суду која је права дала странкама (тужиоцу и окривљеном) по пропису § 324. к. с. п., те сва ограничења у правима, о којима смо до сада говорили, не претстављају онај значај за привагног учесника — нетужиоца, који има ово ограничење. Привагни учесник — нетужилац ни у једном од ограничења ко.ја смо до сада навели не осећа толико да није сматран странком, колико у овоме, јер ипак позива се на претрес, може ако хоће да учествује у постугжу, да ставља предлоге, да ставља питања и т. д. Међутим, кад по свршетку главног претреса суд изрекне нресуду, кад се, дакле, кривично поступање заврши и оштећенику саопшти, да он на претресу неможе изјавити правни лек, он тек тада потпуно осети да је његово присуство у поступку било сасвим излишно и да је било довољно, да се једним актом обрати суду и истакне своје приватно правно потраживање, ако му је до њега стало, а, што се тиче кривичнсг дела, кривичне одговорности и казне, да је њему старање за то законом одузето и пренесено пстпуно на тржавног тужиоца. — Осећа се јасно, да Законодавац у новом кривичном поступку сматра, да је кривичним делом, које се гони по званичној дужности, у првом реду, па готово и искључиво повређен јавни интерес, који је остављен заштити државе и њеног органа — државног тужиоца, који има, не само право, већ и законску дужност, да се искључиво стара о гоњењу, правилном извиђању и правилном пресуђењу Једног конкретног кривичног дела и кривца, — на и искључиво право да са пресудом првог сула буде или не буде задовољан, не остављајући повређеноме или оштећеноме да му се у то право меша, искључујући свако његсво учешће у даљем поступку. Баш ово ограничење: ла приватни учесник кривичним деЛом повређен или ошгећен нема право на изјаву правног средства противу пресуде или решења првог суда нас је и покренуло на идеју да ово| питање третирамо и у колико нам је могуће дамо своје мишљење, узевши при томе у обзир и правно схватање нашег народа у своме питању. Законодавац је, регулишући свај правни институт „приватног учесника" у закону о крив. суд. пост., као што смо напред навели, пошао за гледишта, да је свима оним кривичним делима, која се не гоне по приватној тужби, већ по