Бранич

Број 8

„Б Р А Н И Ч

Страна 385

собом не претставља никакву новину, јер с обзиром на изрично нарећење, да тада важе прописи општег грађанског закона, или ближе пропис § 708 гр. закона, значи да ће адвокати водити ове спорове онако како их воде кад заступају интересе трећих лица, односно онако исто како су их адвокати водили од установљења тог реда код нас па до данас, када је била реч о рђавим платипгама. Тиме је истовремено речено, да ни адвокати, попут с-сталих грађана због спорости наше судске администрације, неће баш тако брзо долазити до извршних судских одлука против својих дужника. Други пут који могу да употребе адвокати — одмерење награде, претставља већ више тешкоћа и даје маха једном несагласном тумачењу. По 4 одељку § 29 суд своју одлуку о одмерењу награде доноси по начелима поступка за неспорне ствари, која одлука подлежи расматрању надлежног суда другог степена. Какав би имао бити домашај ове одредбе и какве би снаге била једна оваква одлука? Постоје две могућносги: или би онл имала чисто гехнички карактер, где би суд некој извесној адвокатској радњи дао одговарајући еквиваленат у новпу, или би она, свако утврђена, имала карактер једне осуде, која би евентуално могла одвести извршењу. Тешко је прихватити обе могућности, прву као не много корисну, другу као не много закониту. — Тако, ако би се прихватило прво решење, значило би да суд има у поступку за одмерење да одреди свакој појединој радњи вредност у новцу, с тим да би адвокат тек у редовном спору доказивао и постојање и потребу ових послова; друкчије речено, суд у овом неспорно поступку обавио би онај посао, који би један добро израђени правилник о наградама могао у целости и за све случајеве да замени. Овакво тумачење потпуно би поткрепљивао одељак 7 § 29, по коме се тужба, ако је раније поведен поступак за одмерење, може подићи тек онда, када се овај претходни поступак потпуно доврши, али би, са друге стране, сваквом тумачењу стајало на путу то, шго суд у поступку за одмерење има да реши и питање да ли су послови које је адвокат извршио били потребни за правилно- заступање и у колико су они иначе оправдани са погледом на саму ствар и постојеће прилике — § 29 од. 4. Јер, треба се ту запитати, нашто та опширна оцена неспорног суда о потрбби и оправданости изершених послова., чије би и постојање и оправданост имао адвокат да доказује понова у грађанском спору, у коме судећи суд има да расправи спорни однос парничара према доказима принетим у самом спору, или, обрнуто, какав би значај имала одлука неспорног суда у доцније поведеном спору, којом би суд утврдио њихову потребу и оправданост, утврђену према доказима у несиорном поступку, када се доказни поступак у спорном и неспорном поступку битно разликују један од другог? Да ли би су-