Бранич

Страна 386

„Б Р А Н И Ч-

Број 8

дећи суд био везан овом одлуком? Мучно да би се могло потврдно одговорити на оба претстављена решења, на прво које иначе највише одговара слову закона — стога, што би се тиме наметао један излишан посао и суду и адвокату, на друго зато, пгго би то значило да се, баш када је реч о осуди даје предност неспорном поступку над спорним. — У корист друге, првобитне постављене могућности по којој би суд имао да у неспорном поступку осуђује извесна лица на плаћање, говорио би одељак по коме је, као што је поменуто, суд у поступку за одмерење награде позван да онако обимно цени о потреби и оправданости појединих послова, јер би само у том случају имало места и овој оцени и целом овом оделзку. Само, против овог говори доцнији одељак седми, по коме тужба може бити подигнута тек свршеним поступком за одмерење и који је тако категорички сгилизован, да по њему изгледа да законодавац претпоставља увек редовну тужбу пошто се обави претходни поступак за одмерење. То гледиште, које су судови, судећи бар по наведеним примерима, тако радо заузимали, поред тога што би било противно и самом § 29, противило би се и самој природи неспорног поступка и као такво има се безусловно одбацити. Уосталом, везан за неспсрни поступак, поступак за одмеравање награде самим тим не даје неке велике наде ни на брзину отправљања послова ни на неке особене резултате, ствар нешто чудновата на први поглед. Међутим, ваља имати у виду да, у недостатку једног опшгег ванпарничног поступка, V нас — реч је о предратној Србији — као^ заједнички неспорни поступак служе неспорних дела правила. По чл. 2 тач. 7 ових правила, приликом појаве сваког спорног питања неспорни суд се оглашава ненадлежним и упућује слабију страну на спор код редовног суда, да тим путем остварује сво.је право. Примењен у пракси на § 29 з. о. а., овај пропис има гај значај, како га тумаче примедбе Апелационог суда наведене под (1), да адвокат има бити упућен на спор као слабија страна, кад год се странке не буду сложиле у погледу величине награде и права на исту. Ако се може и тврдити, да ће између странака још каткад и доћи до сагласности да адвокат у начелу има право на награду, вишејенего сигурно да се не може оспорити да до те сагласности и у погледу величине — ова се реч по угледу на Апелациони суд подвлачи — ове награде никад неће ни доћи, јер да има сагласности странака и у том погледу не би свакако ни долазило до судске интервенције. Значи, дакле, судећи по^ томе да ће се до одлуке о одмерењу награде уствари ретко и доћи и да ће се сви ови поступци мање-више свршавати решењем о упугу на спор. Када се при томе има на уму да сам поступак за одмерење, при данашњој гломазној администрацији, не траје кратко и да адвокат за све то време нема могућности да се