Бранич

Број 8

„Б Р А Н И Ч"

Стгана 387

користи и редовном тужбом, мало је вероватно да ће се ко упустити на овако несигуран пут. У случају наведеном под (1) адвокат,, један од првих који је хтео да се користи § 29, повео је поступак за одмерење почетком окгобра 1930 год., да би тек после више од године и по дана дошао до судске одлуке којом се упућује на спор, да тим путем доказује прако на награду и на њену величину, дакле до^ онога што је могао да уради одмах и да на тај начин добије у времену а ,да не губи у плаћању судских такса у неспорном поступку. Са оваквим крајњим билансом, није много сигурно да ће он неком свом колеги препоручити исти начин. Најзад, нека би се баш и претпоставило да ће се у неким случјаевима и доћи ,до судске одлуке којом би награда била одмерена, ова одлука не 6и била од велике користи адвокагу, који би имао- прво у том неспорном поступку да доказује и право на награду и њену величину, па да поеле то исто доказује и пред судећим судом, кад и једно и друго може да доказује у једиом истом спору, пред евентуално истим судом. Стављен пред гакву могућност, а везан забраном да за време поступка за одмерења не може подићи редовну тужбу, адвокат ће претпоставити да одмах позеде спор, коме би му суд истовремено и досудио награду, ако буде доказао своје право на њу, и одмерио њену величину, а самим тим и примена § 29 з. о. а пашће у неупотребу. Као природна последица овакве стилизације овог параграфа, дошло је се до онако различитих судских одлука, ко.је су горе наведене. Ледна заједничка црта свих ових одлука указује на склоност судова, да молбе за одмерење награде сматрају као редовне грађанске тужбе, дајући им и ону форму и сам поступак везан по грађанском судском поступку за редовне тужбе. Отуда одлука среског суда, који после одржаног рочишта доноси пресуду и одбија тужиоца од тражења, отуда решење окружног суда којим се тужба одбацује, јер је вредност спора, како се тамо вели, испод 5.000.динара. Интересантно је приметити извесно колебање чак и у примедбама Апелационог суда у предмегу изложеном под (1). Тако, док се у првим примедбама сам акт тражења одмерења награде назива тужбом, док се у њима потом каже да је суд био дужан да од тужене масе не одмери већ д о с у д и гражену награду, дотле доцније примедбе по истом предмету, по садржини нешто супротне са првим, кагегори^ки упућују суд, да он ниједним законским прописом није био' овлашћен да тужену масу осуђује на плаћање. Без сигурна ослонца у самом законском тексту, судови, као што се види, нису могли да повуку једну резултанту, која би дала правац за решавање будућих случајева.