Бранич

Број 9

,Б Р А Н И Ч"

Страна 449

Један случај солидарности тражбине. Тужилац И., адвокат тражио је да суд туженог Ј. осуди да му плати 20.000 динара на име припадајућег хонорара за заступање у спору против С. и К. За доказ потраживања поднео је писмено, издато од туженог Ј. Тужени је, поред осталог, навео, да његова обавеза на плаћање уговореног хонорара није само према тужиоцу И. већ и према М., пензионеру, јер је писмено упућено обојици а не само тужиоцу И. и да према томе суд треба да саслуша и именованог М. Првостепени суд за град Београд донео је нресуду, којом је туженог Ј. осудио на плаћање 20.000 динара уговорене адвокатске награде и ову пресуду одобрио је и Апелациони суд. Касациони суд поништио Је пресуду Апелационог суда упућујући суд да оцени и поменути навод туженог Ј. по коме је он обавезан по истом писмену да плати хонорар и пензионер\ г М. Поступајући по овим примедбама, Апелациони суд је нашао, да је поменути навод туженог неуместан са разлога: Што је по гласу поднетог писмена тужени уступио вођење спсра тужиоцу И. адвокату и М. пензионеру, обојици као целини, па било један, било други да сврши уговрени посао а не сваком посебице по један део посла. По природи те њихове обавезе солидарно је право наплате хонорара за рад т. ј. обвезе туженог према њима на плаћање награде, као према целини — §§ 712. и 719. грађ. зак. тако, да се исплатом хонор_:ра једноме, тужени ослобађа од обавезе према другоме. Заго је поново донео пресуду, којом је туженог осудио на плаћање 20.000 дин. адвокатске награде. Касациони суд примедбама свога III оделења од 7-Х1-931 год. Бр. 11782 поништио је ову пресуду са следећих разлога: „Погрешан је разлог Апелационог суда, да је обавеза туженог солидарна према тужиоцу И. и према М. зато, што је тужени по поднетом писмену вођење спора поверио обојици као целини, па бил© један, било други да сврши поверени му посао, те да се према томе тужени исплатом хонорара једноме ослобађа од обавезе плаћања према другоме. Јер, кад се из писмена од 29 - VIII - 1927. год., поднетог уз тужбу види, да је тужени вођење спора поверио и А-у и М-у и да је хонорар ових заједнички, што показују речи „Ваш је хонорар . . . .", а не види се да је уговорена солидарност обавезе туженог у погдеду плаћања хонорара у смислу § 545. грађ. зак., онда се има узети, да је овде случај просте заједничке обвезе — односно тражбине, — § 543. грађ. зак. Овако се ствар има схватити у толико пре, што су реченом писменом на заступање туженога овлашћени и А. и М. а није предвиђено да и сваки поједини од њих може сам вршити заступање и сваки по.једини и цео хонорар примити. Према овоме тужени је могао бити осуђен само да плати половину уговореног хонорара